Legenda o Žocu

Višednevna saga o ostanku ili odlasku slavnog trenera Željka Obradovića iz Partizana je završena. Obradović više neće voditi „crno-bele” iz dva razloga: zato što ne vidi sebe u radu sa trenutnim timom, kao i uticaja koji svakodnevni rad ima na njegovo zdravlje, saopštio je klub. Kao u svim pričama o velikom klubu i legendarnom treneru, jedna nezaboravna četvorogodišnja priča je onončana: Žoc odlazi, Partizan ostaje!

Kao svaka utakmica koju vodi Željko, i priča o Partizanu i njemu, pretvorila se u vrhunski spektakl sa mnogo emocija. Ako bi se jedna zemlja procenjivala po tome koliko ljudi dočekuje jednog košarkaškog trenera na aerodromu, Srbija bi pre nekoliko dana bila kosmička sila. Nekoliko hiljada Partizanovih navijača, uz zvuke trubača, bubnjeva, baklji i u potpunoj ekstazi, čekalo je povratak Željka Obradovića. Kao da se vraćao čovek koji je upravo otkrio novi kontinent, a ne trener koji je dao ostavku na mesto šefa klupe košarkaša „Partizana”.

Bio je to trenutak u kojem se sport pretvorio u liturgiju, aerodrom u hram, a Željko u mitsko crno-belo biće, sa titulom proroka. Dok je putanja aviona iz Atine u kojem se nalazio Željko preko ekrana specijalizovanog sajta za avio-letove treperila kao da je reč o kretanju svemirskog šatla, hiljade ljudi osvežavalo je stranicu kao da prate lansiranje specijalne srpske misije: kako ubediti Željka da ostane u Partizanu.

Da li postoji kult Željka Obradovića? Naravno, grobari u najvećeg evropskog košarkaškog trenera gledaju kao u evangelističkog propovednika koji jednim tajm-autom menja tok života, a ne samo utakmice. U tome je Željkova tajna. Čačanin je Partizan i košarku pretvorio u smisao života. I to čak kad naređa sedam uzastopnih poraza u Evroligi, sa najvećim budžetom u srpskoj košarci.

Jer, Žoc je paradoks u trenerci. Čovek koji je osvojio toliko, izgleda kao da ga svet nervira samim tim što postoji. Temperament mu je napunjen kratkim fitiljem i dugim pamćenjem. Dok vodi igru zajapuren i crven u licu, počinje kao čovek ophrvan blagim nezadovoljstvom, a završava kao košarkaški genije sa krvnim pritiskom za hitnu hospitalizaciju.

On je jedini trener u Evropi koji vodi utakmicu kao da vas vodi kroz život. Radost ili tuga, pobeda ili poraz, život ili smrt!

Najčešće izgleda kao čovek kome bi tokom utakmice trebalo dodeliti konzilijum lekara, zbog preventive: da slučajno ne eksplodira od čistog, neprskanog košarkaškog fanatizma. Ali u tom grmu leži zec. Taj bes nije ni ludilo, ni ekstravagancija, ni pozorište. To je operaciona sala njegove strasti. On se tako dere, crveni, peni i isijava, zato što živi svaku sekundu utakmice sa intenzitetom koji mobiliše kako navijače Partizana, tako i kardiologe. Da je rođen u srednjem veku, verovatno bi vodio bitke, a ne timove. Da je rođen u Japanu, bio bi samuraj savetnik, koji određuje ko će izvršiti harakiri. Svi osim njega, naravno! Pošto je rođen u Čačku, a Čačani kao po pravilu dolaze u Partizan, kao da vodi ličnu privatnu kampanju protiv prosečnosti.

I zato je fascinantno kako se ove sezone pod njegovim vođstvom nagomilalo toliko poraza, a pod njegovim likom nagomilalo još više poštovanja. Što je više gubio, grobari su ga voleli još više. Na prvi pogled jeste čudno, ali Srbija je uvek volela vođe koji se muče i nikad nije imala strpljenja za one koji pobeđuju suviše lako. Otuda sva ova euforija. Željko u krizi je Željko u svom elementu: čovek pred bitku, čovek pred iskušenjem, čovek koji grmi i prkosi gravitaciji rezultata koja bi svakog drugog tresnula o zemlju. Čak i kada se Žoc čudi zašto ocvali, bivši asovi NBA i Evrolige gledaju više u mobilne telefone nego u njega, navijači u njemu vide starog ujaka iz prošlog veka koji možda najbolje ne razume sadašnjost, ali je to sasvim svejedno, jer na njegovom tavanu ima toliko osvojenih trofeja, da mu je potrebna čitava Gradska čistoća da sa njih očisti prašinu.

A obožavanje? Ono odavno nema veze sa statistikama, već sa njegovom biografijom i sposobnošću da od igrača i navijača napravi vernike koji se usuđuju da veruju u večne stvari.

Da li je Žoc, konačno, prorok košarke? Naravno da jeste. Ne zato što toliko titula govori za njega, nego zato što sedam poraza ne govori protiv njega! On je prorok jer mu veruju i kad gubi. I što je paradoks veći, veruju mu više nego kad pobeđuje.

Zato Željko Obradović nije samo Partizanov, već srpski antiparadoks, jer ljudima pruža osećaj da je sve moguće. Svaki trener, u bilo kom klubu na svetu, sa rezultatima iz ove sezone, bio bi proteran. Samo je Žoc stvorio iluziju da je, dok on gubi, bez njega sve izgubljeno!

Željko Obradović je poslednje četiri godine od utakmica Partizana napravio nešto što u ovom delu sveta dugo nismo imali, pa su i turisti iz inostranstva dolazili u beogradsku Arenu da vide to čudo, jer kod kuće nemaju mudraca koji zna da nacrta napad iz auta, dok frenetična publika veruje da je to roman o njihovim životima.

Čim je seo na klupu Partizana, atmosfera u Areni prestala je da bude samo navijačka. Kao da publika ne dolazi da gleda košarku, nego da prisustvuje seansi. I onda je počelo: iz Evrope, iz regiona, čak iz Amerike, ljudi su dolazili da gledaju Partizan. Ne zato što je to ekonomski racionalno, nego zato što je emocionalno neophodno.

Nisu dolazili da gledaju košarku radi košarke, imaju je i kod kuće, već zbog čoveka koji izgleda kao da će tokom utakmice eksplodirati kao supernova sa kravatom. Dolazili su da vide Žoca. Da jedva načuju njegov glas, da dožive taj narodni teatar i zaglušujući huk grobara. Da vide šta se dogodi kad se temperament jednog čoveka pretvori u kolektivni identitet njegovih navijača.

Kad Partizan pobeđuje, sve je jasno. Ali kad Partizan gubi, ljudi i dalje dolaze. I dalje pune Arenu kao da gledaju poslednji čin epske predstave. Jer Željko je stvorio fenomen koji ne zavisi od rezultata. On funkcioniše na višem, metafizičkom naponu: ljudima daje osećaj da su deo nečega većeg, od svega što ih čeka kad se utakmica završi i krenu kući u realnost. Nije ovde o politici reč, niti o nekakvom sukobu Željka sa vlašću, jer taj sukob ne postoji. Najveće umeće Žoca je to što je pokazao da košarkaška utakmica nije mesto gde se slavi savršenost u igri, nego mesto gde se traži smisao.

Gde će se okončati Željkova vladavina? U nekom od najvećih klubova Evrope? Najverovatnije. Možda u NBA? Da je hteo preko bare, bio bi odavno tamo. Ali kod njega je sve moguće. Kada jednom baci trenerku, biće mu svejedno. Ući će u kafanu i naručiti pečenje i piće za sve!