Легенда о Жоцу

Вишедневна сага о останку или одласку славног тренера Жељка Обрадовића из Партизана је завршена. Обрадовић више неће водити „црно-беле” из два разлога: зато што не види себе у раду са тренутним тимом, као и утицаја који свакодневни рад има на његово здравље, саопштио је клуб. Као у свим причама о великом клубу и легендарном тренеру, једна незаборавна четворогодишња прича је онончана: Жоц одлази, Партизан остаје!

Као свака утакмица коју води Жељко, и прича о Партизану и њему, претворила се у врхунски спектакл са много емоција. Ако би се једна земља процењивала по томе колико људи дочекује једног кошаркашког тренера на аеродрому, Србија би пре неколико дана била космичка сила. Неколико хиљада Партизанових навијача, уз звуке трубача, бубњева, бакљи и у потпуној екстази, чекало је повратак Жељка Обрадовића. Као да се враћао човек који је управо открио нови континент, а не тренер који је даo оставку на место шефа клупе кошаркаша „Партизана”.

Био је то тренутак у којем се спорт претворио у литургију, аеродром у храм, а Жељко у митско црно-бело биће, са титулом пророка. Док је путања авиона из Атине у којем се налазио Жељко преко екрана специјализованог сајта за авио-летове треперила као да је реч о кретању свемирског шатла, хиљаде људи освежавало је страницу као да прате лансирање специјалне српске мисије: како убедити Жељка да остане у Партизану.

Да ли постоји култ Жељка Обрадовића? Наравно, гробари у највећег европског кошаркашког тренера гледају као у евангелистичког проповедника који једним тајм-аутом мења ток живота, а не само утакмице. У томе је Жељкова тајна. Чачанин је Партизан и кошарку претворио у смисао живота. И то чак кад наређа седам узастопних пораза у Евролиги, са највећим буџетом у српској кошарци.

Јер, Жоц је парадокс у тренерци. Човек који је освојио толико, изгледа као да га свет нервира самим тим што постоји. Темперамент му је напуњен кратким фитиљем и дугим памћењем. Док води игру зајапурен и црвен у лицу, почиње као човек опхрван благим незадовољством, а завршава као кошаркашки геније са крвним притиском за хитну хоспитализацију.

Он је једини тренер у Европи који води утакмицу као да вас води кроз живот. Радост или туга, победа или пораз, живот или смрт!

Најчешће изгледа као човек коме би током утакмице требало доделити конзилијум лекара, због превентиве: да случајно не експлодира од чистог, непрсканог кошаркашког фанатизма. Али у том грму лежи зец. Тај бес није ни лудило, ни екстраваганција, ни позориште. То је операциона сала његове страсти. Он се тако дере, црвени, пени и исијава, зато што живи сваку секунду утакмице са интензитетом који мобилише како навијаче Партизана, тако и кардиологе. Да је рођен у средњем веку, вероватно би водио битке, а не тимове. Да је рођен у Јапану, био би самурај саветник, који одређује ко ће извршити харакири. Сви осим њега, наравно! Пошто је рођен у Чачку, а Чачани као по правилу долазе у Партизан, као да води личну приватну кампању против просечности.

И зато је фасцинантно како се ове сезоне под његовим вођством нагомилало толико пораза, а под његовим ликом нагомилало још више поштовања. Што је више губио, гробари су га волели још више. На први поглед јесте чудно, али Србија је увек волела вође који се муче и никад није имала стрпљења за оне који побеђују сувише лако. Отуда сва ова еуфорија. Жељко у кризи је Жељко у свом елементу: човек пред битку, човек пред искушењем, човек који грми и пркоси гравитацији резултата која би сваког другог треснула о земљу. Чак и када се Жоц чуди зашто оцвали, бивши асови НБА и Евролиге гледају више у мобилне телефоне него у њега, навијачи у њему виде старог ујака из прошлог века који можда најбоље не разуме садашњост, али је то сасвим свеједно, јер на његовом тавану има толико освојених трофеја, да му је потребна читава Градска чистоћа да са њих очисти прашину.

А обожавање? Оно одавно нема везе са статистикама, већ са његовом биографијом и способношћу да од играча и навијача направи вернике који се усуђују да верују у вечне ствари.

Да ли је Жоц, коначно, пророк кошарке? Наравно да јесте. Не зато што толико титула говори за њега, него зато што седам пораза не говори против њега! Он је пророк јер му верују и кад губи. И што је парадокс већи, верују му више него кад побеђује.

Зато Жељко Обрадовић није само Партизанов, већ српски антипарадокс, јер људима пружа осећај да је све могуће. Сваки тренер, у било ком клубу на свету, са резултатима из ове сезоне, био би протеран. Само је Жоц створио илузију да је, док он губи, без њега све изгубљено!

Жељко Обрадовић је последње четири године од утакмица Партизана направио нешто што у овом делу света дуго нисмо имали, па су и туристи из иностранства долазили у београдску Арену да виде то чудо, јер код куће немају мудраца који зна да нацрта напад из аута, док френетична публика верује да је то роман о њиховим животима.

Чим је сео на клупу Партизана, атмосфера у Арени престала је да буде само навијачка. Као да публика не долази да гледа кошарку, него да присуствује сеанси. И онда је почело: из Европе, из региона, чак из Америке, људи су долазили да гледају Партизан. Не зато што је то економски рационално, него зато што је емоционално неопходно.

Нису долазили да гледају кошарку ради кошарке, имају је и код куће, већ због човека који изгледа као да ће током утакмице експлодирати као супернова са краватом. Долазили су да виде Жоца. Да једва начују његов глас, да доживе тај народни театар и заглушујући хук гробара. Да виде шта се догоди кад се темперамент једног човека претвори у колективни идентитет његових навијача.

Кад Партизан побеђује, све је јасно. Али кад Партизан губи, људи и даље долазе. И даље пуне Арену као да гледају последњи чин епске представе. Јер Жељко је створио феномен који не зависи од резултата. Он функционише на вишем, метафизичком напону: људима даје осећај да су део нечега већег, од свега што их чека кад се утакмица заврши и крену кући у реалност. Није овде о политици реч, нити о некаквом сукобу Жељка са влашћу, јер тај сукоб не постоји. Највеће умеће Жоца је то што је показао да кошаркашка утакмица није место где се слави савршеност у игри, него место где се тражи смисао.

Где ће се окончати Жељкова владавина? У неком од највећих клубова Европе? Највероватније. Можда у НБА? Да је хтео преко баре, био би одавно тамо. Али код њега је све могуће. Када једном баци тренерку, биће му свеједно. Ући ће у кафану и наручити печење и пиће за све!