Zdravstvo koje su pojeli skakavci

Ministar zdravlja Srbije, profesor dr Tomica Milosavljević jednom prilikom je dao slikovit opis svoje funkcije: ministar je po definiciji gromobran u koji "udari" sve što je loše u sistemu. Međutim, tvrdi da se u zdravstvu u Srbiji posle donošenja novih zakona 2005. godine mnogo toga promenilo nabolje. Zaštita prava pacijenata prvi put postaje zakonska kategorija, u svakoj zdravstvenoj ustanovi radi zaštitnik prava pacijenata, insistira se na stalnom unapređenju kvaliteta zdravstvene usluge, liste čekanja se prave po definisanim pravilima, a, možda i najvažnije, zdravstvo Srbije prvi put posle mnogo decenija u novu kalendarsku godinu ulazi bez dugova…

Za sebe kaže da "nikada ništa nije sakrio, niti gurnuo pod tepih". Na mesto ministra prvi put je došao 20. juna 2002. godine, da bi krajem jula 2003. podneo ostavku, ali se na tu funkciju vraća u proleće 2004. godine.

Ne tako davno, 2003. godine za zdravstvo smo godišnje imali 131 evro po stanovniku, 2004 – 146, naredne godine 157 evra, a lane smo stigli do 185 evra. Od Atlantika do Kavkaza, osim Albanije, nema zemlje koja za zdravstvo izdvaja manje od Srbije, ali, po mnogim pokazateljima, daleko smo ipak od evropskog dna, tvrdi ministar zdravlja, profesor dr Tomica Milosavljević. Često ističe da smo sa istom količinom novca izgradili i održavamo zdravstveni sistem na približnom nivou kakav ima Hrvatska koja izdvaja tri puta više para ili Slovenija koja izdvaja devet puta više novca za zdravstvo.

Zašto još postoje liste čekanja i zašto se na pojedine preglede čeka od nekoliko nedelja do nekoliko meseci?

– Za hitne slučajeve liste čekanja ne postoje. Liste postoje samo za najkomplikovanije procedure i snimanja. Ne postoji zemlja u svetu koja nema liste čekanja i u kojoj su svi zadovoljni zdravstvenim sistemom. Po broju skenera i magnetnih rezonanci uporedivi smo sa zemljama koje su razvijenije od nas, mada definitivno ni ovaj broj nije dovoljan. Veći problem je naša loša organizaciona sposobnost. Takođe, i običan svet i doktori napravili su famu i pozorište od nekih snimanja, a svi zaboravljaju da je važnije ko i kako ume da pročita ove snimke. Mi se previše vezujemo za tehnologiju, a zaboravljamo da je reč lekara glavna. Zato nekada bukvalno pacijenti mogu da "se slikaju" sa ovim snimcima, jer slike nema ko da im pročita, a lekari su ih ubedili da im je upravo to potrebno da reši njihov problem.

Zašto oboleli od raka čekaju na zračenje?

– Na početak terapije zračenjem, istina je, čeka se, ali ništa duže nego, na primer, u onkološkim centrima u severnoj Italiji. Zaboravili ste da još pre samo pet godina u pet centara, u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, Kladovu i Kamenici, nije uopšte bilo aparata za zračenje. Ove aparate maksimalno koristimo u tri smene, ali od činjenice da nije humano da nekoga zračimo u ponoć, samo je gore da ne možemo da ga zračimo i lečimo.

Kako država planira da reši ovaj problem?

– Veoma ozbiljno se razmišlja o ideji da se u 2008. godini, kada bude donet i zakon o koncesijama, prve koncesije daju upravo za sofisticiranu zračnu terapiju i za partnerstvo privatnog i državnog sektora za oblast hemodijalize.

Zašto kasnimo u organizaciji zdravstva za nekim zemljama u najbližem okruženju?

– Za susedima ili nekim zemljama srednje ili istočne Evrope kasnimo zbog godina koje su pojeli skakavci, jer u vreme kada su oni osnivali lekarske komore ili Agenciju za lekove mi smo se borili sa ratovima, sankcijama, oskudicom i siromaštvom...