Здравство које су појели скакавци

Министар здравља Србије, професор др Томица Милосављевић једном приликом је дао сликовит опис своје функције: министар је по дефиницији громобран у који "удари" све што је лоше у систему. Међутим, тврди да се у здравству у Србији после доношења нових закона 2005. године много тога променило набоље. Заштита права пацијената први пут постаје законска категорија, у свакој здравственој установи ради заштитник права пацијената, инсистира се на сталном унапређењу квалитета здравствене услуге, листе чекања се праве по дефинисаним правилима, а, можда и најважније, здравство Србије први пут после много деценија у нову календарску годину улази без дугова…

За себе каже да "никада ништа није сакрио, нити гурнуо под тепих". На место министра први пут је дошао 20. јуна 2002. године, да би крајем јула 2003. поднео оставку, али се на ту функцију враћа у пролеће 2004. године.

Не тако давно, 2003. године за здравство смо годишње имали 131 евро по становнику, 2004 – 146, наредне године 157 евра, а лане смо стигли до 185 евра. Од Атлантика до Кавказа, осим Албаније, нема земље која за здравство издваја мање од Србије, али, по многим показатељима, далеко смо ипак од европског дна, тврди министар здравља, професор др Томица Милосављевић. Често истиче да смо са истом количином новца изградили и одржавамо здравствени систем на приближном нивоу какав има Хрватска која издваја три пута више пара или Словенија која издваја девет пута више новца за здравство.

Зашто joш постоје листе чекања и зашто се на поједине прегледе чека од неколико недеља до неколико месеци?

– За хитне случајеве листе чекања не постоје. Листе постоје само за најкомпликованије процедуре и снимања. Не постоји земља у свету која нема листе чекања и у којој су сви задовољни здравственим системом. По броју скенера и магнетних резонанци упоредиви смо са земљама које су развијеније од нас, мада дефинитивно ни овај број није довољан. Већи проблем је наша лоша организациона способност. Такође, и обичан свет и доктори направили су фаму и позориште од неких снимања, а сви заборављају да је важније ко и како уме да прочита ове снимке. Ми се превише везујемо за технологију, а заборављамо да је реч лекара главна. Зато некада буквално пацијенти могу да "се сликају" са овим снимцима, јер слике нема ко да им прочита, а лекари су их убедили да им је управо то потребно да реши њихов проблем.

Зашто оболели од рака чекају на зрачење?

– На почетак терапије зрачењем, истина је, чека се, али ништа дуже него, на пример, у онколошким центрима у северној Италији. Заборавили сте да још пре само пет година у пет центара, у Нишу, Крагујевцу, Новом Саду, Кладову и Каменици, није уопште било апарата за зрачење. Ове апарате максимално користимо у три смене, али од чињенице да није хумано да некога зрачимо у поноћ, само је горе да не можемо да га зрачимо и лечимо.

Како држава планира да реши овај проблем?

– Веома озбиљно се размишља о идеји да се у 2008. години, када буде донет и закон о концесијама, прве концесије дају управо за софистицирану зрачну терапију и за партнерство приватног и државног сектора за област хемодијализе.

Зашто каснимо у организацији здравства за неким земљама у најближем окружењу?

– За суседима или неким земљама средње или источне Европе каснимо због година које су појели скакавци, јер у време када су они оснивали лекарске коморе или Агенцију за лекове ми смо се борили са ратовима, санкцијама, оскудицом и сиромаштвом...