Najmlađi se često koriste kao „mamac”

Čak dve trećine tekstova o deci u onlajn medijima i više od polovine u dnevnoj štampi ima negativnu konotaciju, što znači da su zlostavljanja dece, nesreće, nasilje i razni incidenti po pravilu teme kojima medijske kuće daju prioritet. Situacija je nešto bolja samo u slučaju televizija u kojima nešto manje od trećine priloga čine oni sa negativnom konotacijom.

S druge strane, uspesi i dostignuća dece praktično se svode samo na nivo statističke greške, posebno na portalima i u dnevnoj štampi. To stvara izuzetno nezdravu medijsku klimu koja ima negativan uticaj i na decu i na njihovu percepciju u javnosti, ističe se u upravo objavljenom istraživanju Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) pod nazivom „Medijska slika dece u Srbiji 2025”.

Istraživanje je sprovedeno u periodu od 1. juna do 10. avgusta ove godine i obuhvatilo je devet dnevnih novina, centralne informativne emisije pet televizija sa nacionalnom frekvencijom, kao i dvadeset najposećenijih portala, a autori ovog izveštaja takođe upozoravaju da se se prilikom izveštavanja o deci redovno krši i Kodeks novinara Srbije. Njihova analiza pokazuje da se u svakom petom tekstu na portalima i svakom desetom u dnevnoj štampi krše profesionalni i etički standardi prilikom izveštavanja o deci, a otkrivanje identiteta dece, povreda privatnosti, nepoštovanje dostojanstva i objavljivanje senzacionalističkih sadržaja predstavljaju najčešće prekršaje Kodeksa novinara Srbije. To se najčešće radi otkrivanjem detalja koji narušavaju dostojanstvo deteta, kao i nedozvoljenim otkrivanjem njihovog identiteta – najčešće indirektno, odnosno objavljivanjem detalja koji omogućavaju prepoznavanje deteta, kao što su fotografije kuća, podaci o roditeljima, školi ili mestu stanovanja.

Senzacionalističko izveštavanje posebno je uočljivo u slučaju portala u kojima se deca najčešće koriste kao „mamac” jer se svaki incident koji uključuje najmlađe iskoristi kao povod za priču zbog posebne osetljivosti publike prema ovoj društvenoj grupi.

Istraživanje CEPROM-a takođe otkriva da se deca izuzetno retko pojavljuju kao sagovornici u medijima, što znači da se njihovo mišljenje ne tretira kao bitno u medijskom prostoru, čak i kada se teme odnose direktno na njih. O njima i u njihovo ime po pravilu govore roditelji, nastavnici, predstavnici državnih institucija ili stručnjaci, dok dečiji glas ostaje nečujan. Tako se, primera radi, tek u svakom petom televizijskom prilogu čuje njihov glas, a slična situacija beleži se i u štampanim i onlajn medijima.

Kako ističe Bojan Cvejić, istraživač na projektu i bivši član Komisije za žalbe Saveta za štampu, deca se u dnevnoj štampi najčešće pojavljuju u vestima i tekstovima iz crne hronike, ali i na takozvanim žutim stranama, odnosno rubrikama koje se bave estradom i rijaliti programima. Rezultati istraživanja pokazuju da deca po pravilu dobijaju više medijske pažnje ako su žrtve ili akteri tragičnih događaja ili ako su predmet sporenja roditelja učesnika rijaliti šou programa i osoba u sferi estrade, nego kada su u pitanju teme iz oblasti obrazovanja, kulture, zdravlja i aktivnosti koje su primarno namenjene deci.

„Zato ne treba da čudi što su pozitivne vesti o uspesima dece na takmičenjima prisutne u znatno manjem broju, kao i sve druge teme koje imaju pozitivnu konotaciju. Treba istaći da je istraživanje započeto pred kraj školske godine i tokom upisa dece u srednje škole, što je značajno doprinelo broju neutralnih objava, odnosno informativnih izveštaja o upisima, maturi i rezultatima”, zaključuje Cvejić.

Jelena Gajić, istraživač na ovom projektu, naglašava da se deca kao sagovornici u informativnim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom pojavljuju tek u svakom petom prilogu, odnosno u oko 19 odsto novinarskih izveštaja. U centralnim informativnim emisijama televizija sa nacionalnom frekvencijom prilog o deci u proseku se emituje tek svakog petog dana, dok se u dnevnoj štampi objavi nešto više od jednog teksta po izdanju. Veći broj objava beleži se jedino na portalima zbog neograničenog prostora – u proseku 5,3 teksta dnevno, ali po pravilu uz najproblematičniji sadržaj.

„Prosečno vreme trajanja priloga o deci na televizijama sa nacionalnom frekvencijom je tri minuta i 18 sekundi. Ipak, čak petina priloga traje manje od jednog minuta, dok je najkraći trajao svega 18 sekundi. Ovi „prilozi” najčešće podrazumevaju kratke vesti pročitane iz studija koje spadaju u domen crne hronike ili službena obaveštenja. S druge strane, prilozi duži od pet minuta čine 19 odsto uzorka i tu dominantno spadaju studijska gostovanja stručnjaka. Kada govorimo o pojedinačnim informativnim emisijama, najviše priloga posvećenih deci pojavljuje se u emisijama javnog servisa, pre svega u Dnevniku jedan, a potom i u Jutarnjem programu. Centralni Dnevnik uglavnom prednjači po broju dugih i kratkih priloga o deci, a zajednička im je dominantno neutralna konotacija. Zbirno posmatrano, televizijsko izveštavanje o deci uglavnom ne nudi ozbiljniju analizu, pa čak i veoma retki prilozi ostaju bez šireg konteksta i nešto detaljnije interpretacije kojima se bave, a neretko su pripremljeni čak i bez sagovornika”, ističe Jelena Gajić.

Istraživanje je urađeno uz projektnu podršku Užičkog centra za prava deteta i deo je šireg trogodišnjeg projekta „Prava deteta su ljudska prava” koji centar realizuje uz podršku Delegacije EU u Srbiji, a koji treba da doprinese unapređenju i zaštiti prava deteta dece u Srbiji.