Izložba Nemanje Petrića

Vranje – Vedrina boja. Jasne poruke. Primetni likovi. Sve to izgleda kao veliki i moderni dragstor u koji ulazite da biste zadovoljili svoje nagone, moć, estetiku, potvrdili identitet i bili određeni kao klijentalista na globalnom nivou. Otuda je u pravu umetnik Nemanja Petrić (42), diplomirani grafičar iz Čačka, kada je na otvaranju svoje nedavno održane izložbe u Vranju rekao: „Želeo sam da spakujem sve što će da traje, a priča da se nastavi i gradi...” Priznaje da radi po kreativnim modelima Danijela Rihtera i Adrijana Genija, što se da i primetiti u njegovim radovima, gde ima svih oblika ljudskih potreba, kojima oni koji nam nude njihovo zadovoljenje žestoko manipulišu.

Pregled izloženih ulja na platnu deluje kao da putujete kroz jedan gusti svet vedrih boja i oporih i gorkih poruka koje nam autor u njihovom sklapanju nudi. Vedrina ujedno i ne mora da znači put ka dobrom raspoloženju, veselju, može da bude i zadovoljenje potrebe za kičem ili, kako to Zoran Gluščević kaže, „stvaranju utiska o lažnoj sreći”, za šta u čoveku samom postoji davnašnja potreba, kojoj se on ne opire kada mu se stvori život u ružičastom.

Petrić je zanimljiv i kada nam predstavi filmskog junaka Brusa Lija, sa porukom gde na stolu na kojem stoji ne dominiraju sportski rekviziti, već uređaji za vaspitavanje ljudi ili promenu ličnog opisa, što je ova filmska ikona demonstrirala u svojim filmovima. Zebre sa šarama u boji zastave SAD, viđene u dvorištu Bele kuće, sa naglašenom distancom ograde koja ih deli od (ne)slobode jesu provokacija netolerantnosti, moći i arogancije, jer o zebrama i njihovoj bezbednosti brine lav, životinjski car planete. Zadovoljenje potreba za neslobodom može da bude i „šareno romantična” u svojoj surovosti kakvu danas gledamo od Ukrajine do Palestine i kada trošimo sopstvenu nemoć.

Dobra je javno izrečena namera autora iz Čačka, koji je još 2024. godine trebalo da se pojavi u Vranju sa svojim radovima, da je „ubacio i nekoliko najnovijih radova” u prethodnu ponudu „artikala”, što predstavlja proces stalne dopune „rafova u ovom likovnom hipermarketu”, nezaustavljivog perpetumobila današnjice, koji neumitno melje ljude, isisavajući im nadu za opstankom na čvrstoj tački oslonca.

Slobode nema, ali ima potreba, koje zadovoljavamo u skladu sa nemalom ponudom svega i svačega, po ličnom izboru. Ovo je bio programski pun pogodak selekcionog tima Galerije Narodnog Univerziteta u Vranju.