Gde nema ljubavi, ni mir ne može pustiti koren

Patrijarh srpski Porfirije učestvovao je na Međunarodnoj konferenciji „Proces iz Akabe – Balkanski međureligijski dijalog“, održanoj u Vitaniji, Jordanu. Ova konferencija je posvećena desetogodišnjici mironavne inicijative Kralja Abdulaha, koja se odigrava na značajnoj lokaciji pored reke Jordan, gde je kršten Isus Hristos.

Na ovom skupu, pored patrijarha Porfirija, prisustvovali su i drugi istaknuti verski lideri. Tako su u radu konferencije, pored kralja Abdulaha i albanskog premijera Edija Rame, učestvovali patrijarh jerusalimski Teofil, patrijarh antiohijski Jovan, arhiepiskop albanski Jovan i više hrišćanskih, jevrejskih i islamskih verskih predvodnika sa Bliskog istoka i Balkana.

Teme razmatrane na skupu obuhvatale su stimulisanje međuverskog dijaloga kao sredstva očuvanja mira i bezbednosti, kao i jačanje saradnje među religijama. Učesnici su naglasili važnost podrške i međusobnog razumevanja među različitim verovanjima, kao i poštovanja različitosti. Ova inicijativa dolazi u času kada su izazovi na polju međuverskog razumevanja i dijaloga prisutni širom sveta. Konferencija je dala priliku za razmenu iskustava i ideja koje mogu doprineti smanjenju tenzija i promovisanja mira.

Zajedništvo u duhu odgovornosti i solidarnosti predstavlja temelj bolje budućnosti naroda Bliskog istoka i Evrope, naglasili su učesnici skupa, kojima se tom prilikom obratio i patrijarh srpski Porfirije, pozdravivši sve prisutne.

– Sabrani smo, po promislu Božjem, na ovom blagoslovenom mestu Krštenja Isusa Hrista, gde je Jovan Krstitelj pozivao narod na obnovu srca i na traženje onog mira koji Bog daruje. Psalam 34 nam predaje reč životvorne mudrosti: „Ukloni se od zla i čini dobro; traži mir i idi za njim”. Taj poziv objedinjuje sva naša Avramovska predanja i otkriva da je stremljenje ka miru upisano u samu suštinu našeg verskog nasleđa. Ovde dolazimo da učinimo upravo to: da tražimo mir i pravdu, i da kao saputnici hodimo putem koji Bog postavlja pred nas. Naše predanje svedoči o liku Božjem u svakom čoveku, da je Bog Otac svih ljudi i da su svi ljudi međusobno braća i time nam predaje jedan zajednički etički jezik: mir kao Božji dar, pravdu kao svetinju i brigu za potrebite kao delo ljubavi i odgovornosti. Ta antropologija postavlja vrednosni temelj za obrazovanje koje oblikuje karakter i gradi zajednice sposobne za mir i međusobno poštovanje. A eshatološka perspektiva nas poučava da punoća istine pripada Bogu i Njegovom budućem Carstvu i da nas ta svest vodi ka smirenju, čuva od trijumfalizma i otvara za iskren susret – rekao je patrijarh srpski.

Bodsetio je na iskustvo balkanske stvarnosti, ali i stvarnosti mnogih drugih prostora širom planete, gde je religija ponekad shvatana kao izvor podele i neprijateljstva (pars problematis).

– Međutim, znamo, još dublje i istinitije, da vera u Boga, ukoliko je autentična i iskrena, jeste i mora da bude izvor dijaloga i pomirenja (pars solutionis). Znamo da istinski mir nije nešto što čovek može stvoriti samo svojim naporom, niti je plod samo spoljašnjih okolnosti, već, pre svega, predstavlja dar Božji koji se rađa u srcu čoveka koji živi po zapovestima Božjim, od kojih je najvažnija zapovest o ljubavi – prema Bogu i prema bližnjima, tj. prema ljudima. Gde nema ljubavi, ni mir ne može pustiti koren. Kada čovek u svom srcu nosi mržnju, zavist, sebičnost ili egoizam, on u sebi stvara nemir koji se u svim pravcima širi oko njega. A, kada se čovek trudi da, po zapovesti Božjoj voli, onda on vidi drugoga kao neponovljivog brata, koji ima jednako pravo na život i slobodu. Ne vidi ga više kao suparnika i kao smetnju, prepreku i pretnju svome postojanju, svojoj slobodi. Jednom rečju, svakog čoveka vidi kao ogledalo u kome se otkriva mera njegove čovečnosti i vernosti Bogu. Mir je zapovest Božja.

Patrijarh Porfirije je zaključio da mir ne treba tražiti samo u političkoj, društvenoj ili materijalnoj sigurnosti nego pre svega u ličnom susretu sa Bogom, u molitvi, pokajanju i delima ljubavi, „samo takav mir može postati temelj mira u porodicama, društvu i među narodima”.

– Građenje mostova, tj. mirotvorstvo, nije program ili projekat, nego prirodni izraz života Crkve i života čoveka koji veruje u Boga. Crkva svedoči da je vera najdelotvornija kada ljude vodi ka poverenju i kada im pomaže da prepoznaju zajedničko dobro koje stoji iznad svakih razlika i podela. Istorijska iskustva naroda na Balkanu nam otkrivaju da je ono što nas ujedinjuje veće od onoga što nas razdvaja. Zato smo pozvani da kroz dobronameran i odgovoran dijalog gradimo miran suživot kao trajni okvir života naših naroda, jer Bog blagosilja graditelje mira, a ne one koji ga ruše.

U daljem izlaganju je istakao da takav dijalog zahteva zrelost u misli, u srcu i u nameri, SPC ulazi u razgovor čuvajući integritet svoje vere i noseći duboko poštovanje prema svakom čoveku kao tvorevini Božjoj.

– Ne tražimo prividni konsenzus, nego iskrenost u kojoj se rađa poverenje. Verujemo da Bog želi susret i da ljudske zajednice sazrevaju kroz razmenu, kroz saradnju i kroz zajedničku potragu za dobrom. Tamo gde se duhovna dubina spaja sa delatnom dobrotom, rađa se dijalog koji izdržava napetosti i kroz njih sazreva.

Podsetio je da je reka Jordan kroz istoriju bila prag između starog i novog, između straha i poverenja, između zatvorenosti i otvorenosti.

– I danas stojimo pred pragom koji nas poziva na hrabrost, na poverenje i na otvorenost jednih prema drugima. Pozvani smo da vaspitamo generacije za život u različitosti, za mirni suživot i za odgovornost prema drugome, čuvajući pritom punoću i dostojanstvo sopstvenog verskog identiteta. Pozvani smo da budemo ljudi koji grade mostove, mostove poverenja koji spajaju različitosti i vode čoveka ka drugom čoveku. Pozvani smo da učinimo vidljivim da svetlost onoga što nas ujedinjuje prevazilazi ono što nas razdvaja. Ovaj prag mi ne prelazimo sami. Bog Avramov, čovekoljubivi Tvorac neba i zemlje, ide sa nama. On osnažuje trud koji premašuje naše snage i čini plodnim ono što sami ne bismo mogli. On preobražava neznanje u razumevanje, podele u susret, a nepoverenje u zajednicu koja leči rane i gradi mir.

Na samom kraju je poželeo da mir i promisao Svevišnjega preobraze naš pogled jednih na druge i naš zajednički život u zemljama koje On voli i blagosilja, da bi u nama rasla bliskost, a među nama mir koji oživljuje. Izrazio je iskrenu blagodarnost kralju Abdulahu Drugom za mudru inicijativu sabranja u duhu mira i zahvalio domaćinima i svim učesnicima, s nadom da će plodovi susreta doneti dobrobit svim zajednicama.

Po završetku konferencije, patrijarh Porfirije se uputio, zajedno sa patrijarsima jerusalimskim Teofilom i antiohijskim Jovanom, u Saborni hram Mitropolije filadelfijske u Amanu, gde je održan svečani prijem.