Kuća Milanovića je arhitektonski dragulj

Specijalno za „Politiku”

Banjaluka – Doskora ruina, izbledeli biser arhitekture i slabašan trag gospodstva, Kuća Milanovića, obnovljena septembra 2024. godine, zalaganjem Vlade Republike Srpske i grada Banjaluke, postala je jedinstvena ustanova kulture i nauke u gradu na Vrbasu. Pod njenim svodom, koji na četiri etaže pokriva 2.500 kvadratnih metara, svoj stvaralački duh oživeli su Matija Bećković, Emir Kusturica, Pero Zubac, Ljubivoje Ršumović, Salih Selimović, Ranko Popović...

„Novi život Kuće Milanovića, nadam se dugovečan, velika je radost za sve ljude koji su u umetnosti pronašli utočište”, kazao je u gradu na Vrbasu Pero Zubac, pesnik Neretve, Mostara i „Mostarskih kiša”.

Duško Pevulja, profesor srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, književnik i upravnik Kuće Milanovića, čija obnova je koštala 4,5 miliona konvertibilnih maraka, osmislio je jedinstven koncept kulture, mesto za promociju, i za raspravu o kulturnom identitetu.

„Radost stvaranja, ushićenost zbog pružene prilike, ozarila je, i ohrabrila poznate, ali i neafirmisane umetnike”, kazao je za „Politiku” upravnik Pevulja, koji je upalio plamen stvaralačkog i jedinstvenog kulturnog koncepta. On je takođe čuvar imena i dela uglednog profesora Branka Milanovića, unuka Vlade Milanovića koji je izgradio ovu kuću, pre vek i po. Branko je bio nesebičan u darivanju sebe drugima, ponajviše znanja mladima, svojim studentima opredeljenim za izučavanje književnosti i srpskog jezika. I ne samo profesora Milanovića nego i Nikole i Svetozara Koljevića, Dušana Puvačića, Predraga Lazarevića, i drugih znamenitih Banjalučana, koji su u ovoj kući pronalazili vrelo lirske, književne i naučne inspiracije.

Sasvim slučajno, kako kaže Pevulja, u ovoj kući 9. juna 1936. godine rođen je Nikola Koljević, profesor, prevodilac, esejista, prvi potpredsednik Republike Srpske i prvi predsednik Udruženja književnika ovog entiteta. Dogodilo se to kada je njegova majka došla Milanovićima u posetu i tu se porodila.

Profesor i upravnik ove ustanove naglašava da je porodica Milanović, osim trgovine kojom se bavila, bila izvorno srpska i građanska u najplemenitijem značenju. Ovu tvrdnju obrazlaže sa više činjenica.

„U Kući Milanovića nastala su znamenita dela. Profesor Branko Milanović ovde je 1962. godine napisao doktorsku disertaciju ’Esejistika Ive Andrića i njegovo književno delo’”, podsetio je njegov bivši student i saradnik, kasnije kolega Duško Pevulja, naslednik u izučavanju književnog blaga i borbe za nacionalna prava Petra Kočića i Svetozara Ćorovića. Zato nije čudno da prostorije Kuće Milanovića nose nazive po znamenitim Banjalučanima. Svečana sala dobila je ime Branko Milanović”, galerija „Spiridon Špiro Bocarić”, biblioteka sabranih i izabranih dela, retkih knjiga i književnih kolekcija nosi naziv „Nikola Koljević”. Entuzijasti kulture zalažu se i da Kuća Milanovića ima Njegoševe, Vukove, Kočićeve, Ćopićeve, ali dane Đure Damjanovića, kao stalne manifestacije.

Zamisao je da kroz interno imenovanje prostorija, na jedinstven i autentičan način, pojašnjava Pevulja, govorimo i svedočimo o Banjaluci jednog vremena. On smatra važnim da Kuća Milanovića ponovo živi i blešti punim sjajem, kao Banjaluka u najlepšem periodu svog razvoja.

Ovu kuću, kao uglovnicu, u neorenesansnom stilu 1894. godine, izgradio je trgovac Savo Milanović, poreklom iz Dabraca kod Mrkonjić Grada. Gradnja je trajala svega dve godine. To i ne čudi, jer su Milanovići bili imućna preduzetnička i trgovačka porodica. Kuća Milanovića, među prvima izgrađena u današnjoj Ulici Bana Milosavljevića, ima ambijentalnu, i istorijsku vrednost te predstavlja arhitektonski dragulj Banjaluke. Prof. dr Milijana Okilj, stručnjak za zaštitu i revitalizaciju graditeljskog nasleđa, konstatovala je da su sačuvani mnogi originalni elementi, prozori, vrata, ograda od kovanog gvožđa sa drvenim rukohvatima, stepenište iz više celina. Međuspratna i krovna konstrukcija je od drveta. U hodnicima, na tavanici i na stepeništu vidljivi su ostaci zidnog slikarstva, a na hodniku originalna austrijska keramika. Svodovi i cela kuća su od opeke, a u lukovima su metalni profili. Prilikom gradnje korišćen je armirani beton, što predstavlja važan graditeljski napredak tog doba. Ipak, zemljotres 1969. godine uveliko je oštetio i ovaj znameniti objekat, ali je procenjeno da on nije za rušenje, ali ni za stanovanje. U vlasništvu porodice bila je do 1976. godine, kada je kuću otkupila opština Banjaluka.