Ćutanje nije zlato

Statistika je neumoljiva i, nažalost, već godinama ista: u Republici Srbiji svake godine u porodično-partnerskom odnosu život izgubi oko trideset žena. Ukupni tragični bilans od 406 ubijenih žena i devojčica od 2011. godine trebalo bi da vrišti sa svih naslovnih strana, ali umesto toga, mi i dalje raspravljamo o tome treba li nasilje prijaviti. 
Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, Ujedinjene nacije objavile su poražavajuće podatke koji ukazuju na globalne razmere rodno zasnovanog nasilja. Prošle godine širom sveta namerno je ubijeno 83.000 žena i devojčica, a čak 50.000 njih stradalo je od ruke partnera ili člana porodice. Ovi podaci ukazuju da se u proseku jedan femicid dogodi na skoro svakih deset minuta, što ovaj problem svrstava među najurgentnija pitanja bezbednosti i ljudskih prava na globalnom nivou. 
Srbija je još pre deset godina ratifikovala Istanbulsku konvenciju, ali implementacija i dalje kaska. Najveći poraz sistema ogleda se u jednoj činjenici: znatan broj ubijenih žena nije bio zaštićen, uprkos ranijim prijavama institucijama. U više od polovine slučajeva (54 odsto), žena je ubijena tamo gde je trebalo da bude najsigurnija – u svom domu. Uz to, femicid je neretko praćen samoubistvom počinioca – u 30 odsto slučajeva učinilac ubistva odmah nakon femicida izvršio je suicid. Najveći sistemski propust je to što kod nas femicid još nije definisan kao posebno krivično delo u Krivičnom zakoniku, a zvanične državne statistike o tome nema. 
Da bismo razumeli koliko je naš pristup i dalje neadekvatan i spor, neophodno je osvrnuti se na stanje u ovoj oblasti u Evropskoj uniji. Tamo se primenjuju brze i striktne mere, gde se nasilje u porodici tretira kao krivično delo visokog prioriteta. Italija je napravila etički i zakonski iskorak, definišući femicid kao posebno krivično delo i predviđajući za njega kaznu doživotnog zatvora. Novi zakon izričito navodi i odbijanje žene da nastavi vezu kao otežavajuću okolnost po učinioca. Španija primenjuje specijalizovane sudove za nasilje nad ženama i koristi „elektronske narukvice” za nasilnike puštene na uslovnu slobodu, čime osigurava striktnu zabranu prilaska žrtvi. Kršenje te zabrane prilaska momentalno vodi u pritvor ili zatvor. U Nemačkoj i Austriji policija ima ovlašćenje da trenutno udalji nasilnika iz kuće na 10 do 14 dana, bez obzira na vlasništvo, a sud po skraćenom postupku donosi odluku o produženju te mere. Za ponovljeno nasilje, kazne su znatno oštrije, čak i za oblike verbalnog i psihološkog terora. Ovakve prakse pokazuju da je prevencija nasilja efikasna samo kad je praćena brzim, strogim i doslednim sankcionisanjem, a mera zatvora je ključna komponenta u zaštiti žrtve. 
Ipak, problem nije samo u zakonu. Leži i u nama. Neophodno je bolje razumevanje okolnosti koje prethode ubistvima, ali i prepreka zbog kojih se nasilje ne prijavljuje. Iznenađuje podatak da mnoge žene ne razlikuju u dovoljnoj meri različite oblike nasilja. Najčešće se prepoznaje fizičko, a manje psihičko i seksualno nasilje. Psihičko i verbalno nasilje, koje po pravilu uvek prethodi težim oblicima, najteže je dokazivo, što obeshrabruje žrtve. Kako sam i sama na radnom mestu bila žrtva verbalnog nasilja (pretnjama gubitkom posla, ucenama, pretnjama smrću), mogu posvedočiti o razlozima svog ćutanja. Strah da će se te pretnje obistiniti zaustavio me je da postupim onako kako je trebalo – da nasilnika, odnosno tadašnjeg nadređenog, prijavim nadležnima. 
Prema istraživanjima poverenika za zaštitu ravnopravnosti i UNDP u Srbiji, žene najčešće prijavljuju nasilje tek kada dožive teške fizičke povrede. Zabrana kretanja, vređanje ili prisiljavanje na seksualne odnose dolaze tek nakon toga. Materijalna zavisnost, osećaj stida, sramote, strah od osude okoline, nepoverenje u rad državnih institucija i strah da će im deca biti oduzeta – ovo je samo deo razloga zbog kojih se ćuti. U patrijarhalnom društvu i dalje opstaje pogrešno mišljenje da je bolje sačuvati brak i porodicu nego prijaviti nasilnika. Međutim, posebno zabrinjava podatak da je neinformisanost i osećaj krivice, odnosno stav da njihov partner ne treba da bude kažnjen, razlog zbog kojeg žene ne prijavljuju nasilje. 
Iako je usvajanjem Zakona o sprečavanju nasilja u porodici došlo do pomaka – primetan je znatan rast izrečenih hitnih mera (udaljenje nasilnika iz stana i zabrana prilaska) – efikasnost krivičnog gonjenja i dalje je sporna. Podaci govore da je mali broj nasilnika koji dođu pred sud, i u odnosu na pokrenute postupke, i u odnosu na broj prijavljenih počinilaca. 
Posebno zabrinjava visok procenat slučajeva koji se okončavaju odlaganjem krivičnog gonjenja, što znači da se nasilniku ne izriče kazna, već mu se daje uslov da se u određenom roku pridržava propisanih mera. Ovaj blag pristup ne šalje jasnu poruku o nultoj toleranciji, potkopava opštu prevenciju i ne garantuje bezbednost žrtve u budućnosti. 
Zato je, pored finansijske i psihološke podrške žrtvama nasilja, neophodno podizanje društvene svesti, a jedan od uslova je i da mediji do kraja prate takve slučajeve. Medijsko izveštavanje ne sme biti fokusirano na detalje ubistva, već na sistemske propuste i odgovornost institucija. Ključno je promovisati poruke podrške žrtvama i ohrabriti prijavljivanje, umesto fokusiranja na opravdavanje nasilja kroz senzacionalističke priče o „porodičnoj drami”. Na kraju, moramo prestati da ćutimo. Moramo prekinuti lanac ćutanja i straha jer, kako reče Njegoš: „Zlo se trpi, od straha gorega.” Ali gore od tog zla je sistem koji žrtve ostavlja same u tom trpljenju i koji, kroz neefikasne kazne i nedosledne zakone, nastavlja da šalje poruku da je to problem koji se može odložiti. Nasilje u porodici je javni problem i kao takav mora biti tretiran od strane države – brzo, strogo i bez kompromisa.

*Politikolog specijalista iz oblasti međunarodnih odnosa

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista