Ћутање није злато

Статистика је неумољива и, нажалост, већ годинама иста: у Републици Србији сваке године у породично-партнерском односу живот изгуби око тридесет жена. Укупни трагични биланс од 406 убијених жена и девојчица од 2011. године требало би да вришти са свих насловних страна, али уместо тога, ми и даље расправљамо о томе треба ли насиље пријавити. 
Поводом Међународног дана борбе против насиља над женама, Уједињене нације објавиле су поражавајуће податке који указују на глобалне размере родно заснованог насиља. Прошле године широм света намерно је убијено 83.000 жена и девојчица, а чак 50.000 њих страдало је од руке партнера или члана породице. Ови подаци указују да се у просеку један фемицид догоди на скоро сваких десет минута, што овај проблем сврстава међу најургентнија питања безбедности и људских права на глобалном нивоу. 
Србија је још пре десет година ратификовала Истанбулску конвенцију, али имплементација и даље каска. Највећи пораз система огледа се у једној чињеници: знатан број убијених жена није био заштићен, упркос ранијим пријавама институцијама. У више од половине случајева (54 одсто), жена је убијена тамо где је требало да буде најсигурнија – у свом дому. Уз то, фемицид је неретко праћен самоубиством починиоца – у 30 одсто случајева учинилац убиства одмах након фемицида извршио је суицид. Највећи системски пропуст је то што код нас фемицид још није дефинисан као посебно кривично дело у Кривичном законику, а званичне државне статистике о томе нема. 
Да бисмо разумели колико је наш приступ и даље неадекватан и спор, неопходно је осврнути се на стање у овој области у Европској унији. Тамо се примењују брзе и стриктне мере, где се насиље у породици третира као кривично дело високог приоритета. Италија је направила етички и законски искорак, дефинишући фемицид као посебно кривично дело и предвиђајући за њега казну доживотног затвора. Нови закон изричито наводи и одбијање жене да настави везу као отежавајућу околност по учиниоца. Шпанија примењује специјализоване судове за насиље над женама и користи „електронске наруквице” за насилнике пуштене на условну слободу, чиме осигурава стриктну забрану приласка жртви. Кршење те забране приласка моментално води у притвор или затвор. У Немачкој и Аустрији полиција има овлашћење да тренутно удаљи насилника из куће на 10 до 14 дана, без обзира на власништво, а суд по скраћеном поступку доноси одлуку о продужењу те мере. За поновљено насиље, казне су знатно оштрије, чак и за облике вербалног и психолошког терора. Овакве праксе показују да је превенција насиља ефикасна само кад је праћена брзим, строгим и доследним санкционисањем, а мера затвора је кључна компонента у заштити жртве. 
Ипак, проблем није само у закону. Лежи и у нама. Неопходно је боље разумевање околности које претходе убиствима, али и препрека због којих се насиље не пријављује. Изненађује податак да многе жене не разликују у довољној мери различите облике насиља. Најчешће се препознаје физичко, а мање психичко и сексуално насиље. Психичко и вербално насиље, које по правилу увек претходи тежим облицима, најтеже је доказиво, што обесхрабрује жртве. Како сам и сама на радном месту била жртва вербалног насиља (претњама губитком посла, уценама, претњама смрћу), могу посведочити о разлозима свог ћутања. Страх да ће се те претње обистинити зауставио ме је да поступим онако како је требало – да насилника, односно тадашњег надређеног, пријавим надлежнима. 
Према истраживањима повереника за заштиту равноправности и УНДП у Србији, жене најчешће пријављују насиље тек када доживе тешке физичке повреде. Забрана кретања, вређање или присиљавање на сексуалне односе долазе тек након тога. Материјална зависност, осећај стида, срамоте, страх од осуде околине, неповерење у рад државних институција и страх да ће им деца бити одузета – ово је само део разлога због којих се ћути. У патријархалном друштву и даље опстаје погрешно мишљење да је боље сачувати брак и породицу него пријавити насилника. Међутим, посебно забрињава податак да је неинформисаност и осећај кривице, односно став да њихов партнер не треба да буде кажњен, разлог због којег жене не пријављују насиље. 
Иако је усвајањем Закона о спречавању насиља у породици дошло до помака – приметан је знатан раст изречених хитних мера (удаљење насилника из стана и забрана приласка) – ефикасност кривичног гоњења и даље је спорна. Подаци говоре да је мали број насилника који дођу пред суд, и у односу на покренуте поступке, и у односу на број пријављених починилаца. 
Посебно забрињава висок проценат случајева који се окончавају одлагањем кривичног гоњења, што значи да се насилнику не изриче казна, већ му се даје услов да се у одређеном року придржава прописаних мера. Овај благ приступ не шаље јасну поруку о нултој толеранцији, поткопава општу превенцију и не гарантује безбедност жртве у будућности. 
Зато је, поред финансијске и психолошке подршке жртвама насиља, неопходно подизање друштвене свести, а један од услова је и да медији до краја прате такве случајеве. Медијско извештавање не сме бити фокусирано на детаље убиства, већ на системске пропусте и одговорност институција. Кључно је промовисати поруке подршке жртвама и охрабрити пријављивање, уместо фокусирања на оправдавање насиља кроз сензационалистичке приче о „породичној драми”. На крају, морамо престати да ћутимо. Морамо прекинути ланац ћутања и страха јер, како рече Његош: „Зло се трпи, од страха горега.” Али горе од тог зла је систем који жртве оставља саме у том трпљењу и који, кроз неефикасне казне и недоследне законе, наставља да шаље поруку да је то проблем који се може одложити. Насиље у породици је јавни проблем и као такав мора бити третиран од стране државе – брзо, строго и без компромиса.

*Политиколог специјалиста из области међународних односа

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа