Ko drži ključ za oporavak Ukrajine

Priče o budućem miru u Ukrajinu svakodnevna su tema medija. Od zvaničnih, štampanih i elektronskih, pa do onih koji opstaju na društvenim mrežama tek zahvaljujući agilnosti pojedinaca. Naravno, svuda se fokus stavlja na aktuelne pregovore koji se ubrzano vode između ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i evropskih i svetskih zvaničnika. I sve začinjeno snimcima sa ratišta.

Ipak, čini se da, uprkos naporima pregovarača, suština problema i moguća rešenja i dalje ostaju u senci gromoglasnih saopštenja. Ono o čemu malo ko ima hrabrosti da se izjasni je: kakvu Ukrajinu žele njeni žitelji, kakvu oni koji je zvanično podržavaju, a kakvu oni koji svoje namere ostvaruju oružjem, na bojnom polju.

Broj upletenih u ovaj sukob sa ukrajinske i ruske strane uveliko premašuje cifru od nekoliko miliona duša. Raseljenih, što po inostranstvu što interno, takođe je preko deset miliona. Svi oni (preživeli) očekuju kraj rata i povratak mirnom životu. Kakav će biti taj povratak, teško je unapred proceniti.

Podsetimo, Ukrajina je i pre aktuelnog sukoba bila jedna od evropskih zemalja u kojima se u velikoj meri živelo u siromaštvu. A ljudima koji se budu vraćali sa fronta, bez obzira kao pobednici ili kao poraženi, „povratak u siromaštvo” neće lako pasti. Takvi neće biti spremni da svaki svoj problem, posebno izostanak boljeg života, prihvate sa jednakim mirom, tačnije – rezignacijom, sa kakvom su morali da prihvataju svakodnevicu na prvoj borbenoj liniji… Njih neće interesovati kakav je mir, i čijom rukom je potpisan. Tražiće, s punim pravom, da im život bude bolji nego pre početka ruske specijalne vojne operacije. Pa za to su i ginuli.

Sporazum kojim bi rat bio okončan, održani predsednički i parlamentarni izbori, ubrzana obnova zemlje – svakako bi zaokupili pažnju povratnika sa ratišta, ali ne bi rešili njihove egzistencijalne probleme. Nije dovoljno deklarativno se prikloniti miru, neophodno je za njega stvoriti uslove. Povratak na predratno vreme bio bi samo novi put u propast. Jer da je to vreme valjalo, ne bi ni izrodilo mržnju koja je prouzrokovala posezanjem za oružjem.

Ali umesto povratka normalnosti, ljudima izmučenim svakodnevnim borbama, nude se priče o maglovitoj budućnosti. U stvari, ta budućnost se i ne nudi njima, već onima koji u svemu vide pozamašnu dobit. Bilo sa koje strane. Velika većina će se svakako vratiti na socijalni stepenik niži od predratnog i tek odatle krenuti napred. Dovoljno je pogledati slične situacije u drugim bivšim sovjetskim republikama.

Ono što je unapred jasno je da mesta u budućoj Ukrajini za „ratnog predsednika” Volodimira Zelenskog, jednostavno, nema. Njegov kredit odavno je istrošen. Ali ostaju drugi, manje ili više spremni da vode zemlju kroz najdelikatniji period obnove. A takvi će morati da odgovore na mnoga pitanja porodica izginulih, moraće da pronađu sklonište za raseljene i izbegle, obnove proizvodnju, poljoprivredu… Moraće da se nose sa povratnicima sa ratišta koji se svog oružja neće tek teko odreći…

Sva zaklinjanja međunarodne zajednice da će pomoći obnovu razrušene zemlje moramo prihvatiti sa ogromnom rezervom. Ne treba ni sumnjati da će oni koji su do sada ulagali novac u ukrajinski rat prvo gledati da namire svoje troškove. Odakle će izvući to što su uložili, veliko je pitanje. Pokušaj sa zamrznutim ruskim novcem, zasad, nije uspeo. Ostaju praktično – pare od ukrajinske budućnosti. Kakva god ona bila.

Nije nemoguće da takva neizvesnost dovede do nove pobune Ukrajinaca. Ali ne neke „obojene” ili izazvane nacionalnim nesuglasicama, već one suštinske – socijalne. Oružja i očaja ima napretek. Samo tokom ovogodišnjih borbi zemlja je izgubila oko 500.000 duša. Gnev je veliki. A oko toga međunarodna zajednica sigurno neće mnogo lupati glavu.

Zato je izlazak na izbore ključna stavka za opstanak, i zemlje i naroda. Oko toga već lome koplja pre svih Evropska unija, tačnije birokratija iz Brisela, i Amerika Donalda Trampa. Jer Ukrajina se nameće kao ključna za buduće funkcionisanje celog zapadnog dela našeg kontinenta, i u tom smislu predstavlja plen kojeg se niko ne bi tek tako odrekao.

Istovremeno, Rusija je jasno iscrtala svoje planove od kojih ne namerava da odstupi. I, što je ne manje važno, za to ima sve veću podršku u Evropi. Posebno među zemljama nekadašnjeg socijalističkog bloka. Obnova teritorija koje je osvojila, a koje su daleko više stradale od zapadnih, zahtevaće veća ulaganja i veći entuzijazam građana, ali je manje problematična. Ukrajinska privreda uvek je bila kompatibilna sa ruskom, a i ovdašnji narod više je ispunjen optimizmom. A upravo to će biti ključ uspeha.