Biti samo svoj

Koliko je pametno, svakako i rizično, ne odazvati se pozivu za učešće na samitu Evropska unija – zapadni Balkan (šta god on da podrazumeva) u Briselu, nisam kadar da ocenjujem. Niti imam kompletan pregled situacije ispred sebe, niti mogu realno da sagledam šta je sve na stolu. Ipak, mogu da iskažem neka svoja gledišta na osnovu informacija koje dopiru do nas, a tiču se međunarodnih okolnosti koje su po čitavo čovečanstvo iz dana u dan sve crnja.

Naravno da stav koji zauzimam ne formiram na osnovu spinova privatnih Šolakovih analitičara na N1 i NOVA S, no svakako nisam sklon ni da gravitiram ka onoj proruskoj strani koja u pravcu Brisela baca u određenim medijima otrovne žaoke.

Prosto, trudim se koliko je to moguće da čitam sve, da čujem svačije mišljenje, čujem svačiju analizu i da ređajući činjenice donosim određene zaključke, no ono što jeste opasnost kada na bazi takvog razmišljanja izneseš stav, bićeš napadnut sa svih mogućih strana. Naša javnost je podeljena kao ono crnogorsko selo u filmu „Tri karte za Holivud”, te su jedni vatreno za Ruse, a drugi žestoko protiv Rusa i za Zapad. Svi redom najmanje su za Srbiju, no te podele su nam usud. 
Elem, što se autora ovog pisanija tiče, tematika ulaska u Evropsku uniju nikada ga nije preterano fascinirala, te shodno tome praćenje otvaranja naših klastera i uopšte našeg evropskog puta zanimala su me kao kakve vremenske prilike na Madagaskaru. Rečnikom običnog Srbina – za otvaranje klastera i da li ćemo ući u Evropsku uniju nekada ili nikada boli me desni lakat.

No, to ne znači da sam za zatvaranje vrata zadnjicom prema Evropskoj uniji, jer suludo je prsiti se prema nekom ko je jači. Svako bi mogao da pljune u lice i da opsuje majku Entoni Džošui, no pitanje je koliko je to pametno, jer jedan njegov udarac znači poništenje znanja. Osetio je to nedavno jutjuber i bokser početnik Džejk Pol, koji se isprsio na Džošuine pesnice i završio je sa slomljenom vilicom na patosu ringa u Majamiju. Tako bi i mi prošli kada bismo, kako bi inače mnogi ovde želeli, nanu naninu Evropskoj uniji i toga moramo da budemo svesni. 
Svestan je toga i Vučić, posebno i zbog činjenice da smo mi okruženi Evropskom unijom i NATO paktom, te u nekoj podeli karata između velikih sila svakako bi pripali zapadnoj hemisferi i tu nema diskusije.

Na nama je kako da sačuvamo sopstveni identitet, svakako i naše interese, a da ne budemo išamarani i raščerečeni, što u aktuelnoj krizi u čovečanstvu deluje kao jednačina sa bar deset nepoznatih. Otuda, bez obzira što mi je srce puno jer nismo otišli na prilično skandalozan skup u Briselu da glumimo vreću za udaranje, opet, s druge strane, osećam ozbiljnu zebnju jer danas se više ništa ne gleda racionalno, već isključivo kroz prizmu – ili si mnom ili si protiv mene. Tu bih čak mogao da se složim sa izvesnim Nikolom Lunićem, koji je u tekstu za „Danas” pisao o tome da je urušavanje tzv. „Pax Americana” koliko dobro, toliko i loše.

Dok su SAD svet držale pod njihovom kontrolom, bilo je sve predvidivo. Danas je stvaranjem višepolarnog sveta mnogo toga postalo nepredvidivo, što ozbiljno dovodi do različitih neuralgičnih situacija i ratova. 
Nema dileme da je Vučiću opasno zamereno što nije došao ili nekog poslao u Brisel. No, sa druge strane, vidimo da smo tamo imali ozbiljne zastupnike u liku i delu Orbana i Fica, što nam dovoljno ukazuje da sama Evropska unija nije uopšte saglasna kako će dalje. Uostalom, videli smo da ne postoji unisono mišljenje oko zarobljavanja, odnosno otimanja ruskog kapitala kako bi se finansirala Ukrajina, te je Evropska unija morala da se nanovo zadužuje. Kako bi zadužila Ukrajinu dajući joj novac da bi održala nos iznad vode i da ne bude potopljena. Ujedno, strategija koju su SAD donele prema Evropskoj uniji svakako nije prijateljska, već naprotiv, moglo bi se reći da Evropska unija dobija još jednog ozbiljnog protivnika, do juče najbitnijeg saveznika, a to su SAD pod Trampom. 
Jasno je da će se Tramp svim silama truditi da gaji rivalitet sa Rusima, posebno sa Kinezima, ali to ne znači da će zagrliti današnji Brisel. To se dogoditi neće, već će i Tramp i Putin, pa i Si, tamo gde im se interesi prema Evropi poklope, a to je smena brojnih režima u samoj Evropskoj uniji i stavljanje iste pod kontrolu u mnogim oblastima, obilato raditi na tome da udare po nejakim Urošima po Evropi. U takvim okolnostima Vučić mora da sagleda šta je najbolje po nas. Razapet između želje SAD da izbace Ruse sa ovih prostora, pa i Kineze, ali opet duboko svestan da su nam i Rusija i Kina prijateljske zemlje i da imamo mnogo toga zajedničkog, te da nije baš pametno odricati se takvih prijatelja u složenim međunarodnim okolnostima, a opet svestan neprijateljskog stava Evropske unije prema Rusiji i čak njene želje da sa Rusijom zarati – no opet i ozbiljnog sukoba koji Evropska unija ima sa Trampom – Vučić igra na kartu suverenih odluka. 
Nama ostaje da mu poželimo sreću u tome, jer objektivno šta god drugo da pokuša značilo bi slom države. Zato će Srbija biti na udaru svima, kako Vašingtonu, tako i Moskvi, Briselu, Berlinu, Londonu… Ne bih bio u Vučićevoj koži pet minuta, no valjda Gospod velika iskušenja i daje najhrabrijima i najodvažnijima.

Do sada se Vučić pokazao kao majstor balansiranja, ali za takvu politiku imao je snažan legitimitet. Da li će taj legitimitet imati i u buduće, zavisi od naroda. No, biti samo svoj i truditi se, pa čak i samo deklarativno, da imaš suverenu politiku, u startu stvara gomilu neprijatelja. Niko ne voli samostalne i suverene zemlje, no bar za sada Vučić je svim hibridnim napadima odoleo. Nisu ga srušili, bez obzira na nasilan pokušaj obojene revolucije, na otimačinu dela sistema, na medijski linč usmeren prema njemu i njegovim saradnicima, dakle, pokazao se kao veoma inteligentan i žilav protivnik. No, budimo realni, pakao u svetu, pa i nama, tek sledi. Spremimo se za isti.

*Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista