Бити само свој

Колико је паметно, свакако и ризично, не одазвати се позиву за учешће на самиту Европска унија – западни Балкан (шта год он да подразумева) у Бриселу, нисам кадар да оцењујем. Нити имам комплетан преглед ситуације испред себе, нити могу реално да сагледам шта је све на столу. Ипак, могу да искажем нека своја гледишта на основу информација које допиру до нас, а тичу се међународних околности које су по читаво човечанство из дана у дан све црња.

Наравно да став који заузимам не формирам на основу спинова приватних Шолакових аналитичара на Н1 и НОВА С, но свакако нисам склон ни да гравитирам ка оној проруској страни која у правцу Брисела баца у одређеним медијима отровне жаоке.

Просто, трудим се колико је то могуће да читам све, да чујем свачије мишљење, чујем свачију анализу и да ређајући чињенице доносим одређене закључке, но оно што јесте опасност када на бази таквог размишљања изнесеш став, бићеш нападнут са свих могућих страна. Наша јавност је подељена као оно црногорско село у филму „Три карте за Холивуд”, те су једни ватрено за Русе, а други жестоко против Руса и за Запад. Сви редом најмање су за Србију, но те поделе су нам усуд. 
Елем, што се аутора овог писанија тиче, тематика уласка у Европску унију никада га није претерано фасцинирала, те сходно томе праћење отварања наших кластера и уопште нашег европског пута занимала су ме као какве временске прилике на Мадагаскару. Речником обичног Србина – за отварање кластера и да ли ћемо ући у Европску унију некада или никада боли ме десни лакат.

Но, то не значи да сам за затварање врата задњицом према Европској унији, јер сулудо је прсити се према неком ко је јачи. Свако би могао да пљуне у лице и да опсује мајку Ентони Џошуи, но питање је колико је то паметно, јер један његов ударац значи поништење знања. Осетио је то недавно јутјубер и боксер почетник Џејк Пол, који се испрсио на Џошуине песнице и завршио је са сломљеном вилицом на патосу ринга у Мајамију. Тако би и ми прошли када бисмо, како би иначе многи овде желели, нану нанину Европској унији и тога морамо да будемо свесни. 
Свестан је тога и Вучић, посебно и због чињенице да смо ми окружени Европском унијом и НАТО пактом, те у некој подели карата између великих сила свакако би припали западној хемисфери и ту нема дискусије.

На нама је како да сачувамо сопствени идентитет, свакако и наше интересе, а да не будемо ишамарани и рашчеречени, што у актуелној кризи у човечанству делује као једначина са бар десет непознатих. Отуда, без обзира што ми је срце пуно јер нисмо отишли на прилично скандалозан скуп у Бриселу да глумимо врећу за ударање, опет, с друге стране, осећам озбиљну зебњу јер данас се више ништа не гледа рационално, већ искључиво кроз призму – или си мном или си против мене. Ту бих чак могао да се сложим са извесним Николом Лунићем, који је у тексту за „Данас” писао о томе да је урушавање тзв. „Pax Americana” колико добро, толико и лоше.

Док су САД свет држале под њиховом контролом, било је све предвидиво. Данас је стварањем вишеполарног света много тога постало непредвидиво, што озбиљно доводи до различитих неуралгичних ситуација и ратова. 
Нема дилеме да је Вучићу опасно замерено што није дошао или неког послао у Брисел. Но, са друге стране, видимо да смо тамо имали озбиљне заступнике у лику и делу Орбана и Фица, што нам довољно указује да сама Европска унија није уопште сагласна како ће даље. Уосталом, видели смо да не постоји унисоно мишљење око заробљавања, односно отимања руског капитала како би се финансирала Украјина, те је Европска унија морала да се наново задужује. Како би задужила Украјину дајући јој новац да би одржала нос изнад воде и да не буде потопљена. Уједно, стратегија коју су САД донеле према Европској унији свакако није пријатељска, већ напротив, могло би се рећи да Европска унија добија још једног озбиљног противника, до јуче најбитнијег савезника, а то су САД под Трампом. 
Јасно је да ће се Трамп свим силама трудити да гаји ривалитет са Русима, посебно са Кинезима, али то не значи да ће загрлити данашњи Брисел. То се догодити неће, већ ће и Трамп и Путин, па и Си, тамо где им се интереси према Европи поклопе, а то је смена бројних режима у самој Европској унији и стављање исте под контролу у многим областима, обилато радити на томе да ударе по нејаким Урошима по Европи. У таквим околностима Вучић мора да сагледа шта је најбоље по нас. Разапет између жеље САД да избаце Русе са ових простора, па и Кинезе, али опет дубоко свестан да су нам и Русија и Кина пријатељске земље и да имамо много тога заједничког, те да није баш паметно одрицати се таквих пријатеља у сложеним међународним околностима, а опет свестан непријатељског става Европске уније према Русији и чак њене жеље да са Русијом зарати – но опет и озбиљног сукоба који Европска унија има са Трампом – Вучић игра на карту суверених одлука. 
Нама остаје да му пожелимо срећу у томе, јер објективно шта год друго да покуша значило би слом државе. Зато ће Србија бити на удару свима, како Вашингтону, тако и Москви, Бриселу, Берлину, Лондону… Не бих био у Вучићевој кожи пет минута, но ваљда Господ велика искушења и даје најхрабријима и најодважнијима.

До сада се Вучић показао као мајстор балансирања, али за такву политику имао је снажан легитимитет. Да ли ће тај легитимитет имати и у будуће, зависи од народа. Но, бити само свој и трудити се, па чак и само декларативно, да имаш суверену политику, у старту ствара гомилу непријатеља. Нико не воли самосталне и суверене земље, но бар за сада Вучић је свим хибридним нападима одолео. Нису га срушили, без обзира на насилан покушај обојене револуције, на отимачину дела система, на медијски линч усмерен према њему и његовим сарадницима, дакле, показао се као веома интелигентан и жилав противник. Но, будимо реални, пакао у свету, па и нама, тек следи. Спремимо се за исти.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа