Nova Trampova slika sveta

Pre dvadesetak dana Trampova administracija objavila je svoju dugo očekivanu Strategiju nacionalne bezbednosti. Od tada su se detalji tog dokumenta postepeno filtrirali u javnu svest – i u raspravu o strategiji spoljne politike američkog „Beltveja”. Ova strategija predstavlja radikalno preispitivanje američke spoljne politike i nagoveštaj velikih promena koje dolaze. 
Novi fokus i pristup Latinskoj Americi. Poslednjih mesec dana kampanja Trampove administracije protiv režima Nikolasa Madura u Venecueli privukla je međunarodnu pažnju, ali i kritike. Nova strategija jasno daje do znanja da ovo nije odstupanje i nije slučajnost, te prikazuje „Trampom obojenu” Monroovu doktrinu, koja podrazumeva vraćanje kompletne prevlasti i uticaja SAD na zapadnoj hemisferi. Ideja fundamentalno ima odbrambeni karakter s obzirom na to da SAD žele da se zaštite od nekontrolisanih migracija, ali i uticaja Kine i Rusije kad je reč o ekonomskim i vojnim interesima i kapacitetima koji mogu direktno da ugroze Ameriku. Ovo predstavlja ogromnu promenu u odnosu na administracije koje su vodile demokrate, čija je zvanična politika bila da je era Monroove doktrine završena. Tramp i njegova administracija upravo će na temeljima Monoroove doktrine da budu angažovani sa svojim regionalnim saveznicima od kojih očekuju pomoć i podršku kad je reč o kontroli migracija, sprečavanju krijumčarenja narkotika i obezbeđenju granica uz snažniji pečat američkog ekonomskog uticaja u tom regionu. 
Drugačiji pristup Aziji. Aktuelna Trampova administracija potpuno je promenila i svoj pristup Aziji u odnosu na prvi mandat, kad je zagovarala ideju „superpozicioniranja velikih sila” s Kinom u nizu političkih, vojnih i ekonomskih oblasti – i stvaranje velikih saveza u službi tog cilja. 
Nova Strategija nacionalne bezbednosti oslanja se na ekonomski potencijal regiona, naglašavajući planove za „rebalans” ekonomskih odnosa s Kinom i za „poboljšanje komercijalnih (i drugih) veza s regionalnim silama poput Indije. Takođe, iznosi planove za izgradnju vojske sposobne da odbije agresiju bilo gde u „Prvom ostrvskom lancu” (luk od Japana do Tajvana i Filipina), ali samo uz povećanu podelu tereta od strane regionalnih država. Ova formulacija govori da bi Amerika hipotetički prihvatila da Kina ima svoju sferu uticaja ukoliko ona nije previše ekspanzivna i ne ugrožava vitalne američke interese u tom delu sveta. 
O Evropi. Možda najupečatljiviji deo nove strategije jeste prikaz Evrope kao kontinenta u terminalnom padu. Prikazuje apokaliptičnu sliku prosperiteta i kohezije koju potkopavaju transnacionalne organizacije, neograničene migracije i kulturni sunovrat. Takve su kritike zaista prikladne; Evropa ima stvarne i ozbiljne probleme s ekstremizmom i asimilacijom, te nekontrolisanom birokratijom koja je kontinent ostavila previše regulisanim i nedovoljno branjenim. 
Kad je reč o ruskom ratu protiv Ukrajine, Strategija nacionalne bezbednosti naglašava potrebu za hitnim prekidom neprijateljstava i ratnih dejstava ne krijući da žele da odvoje mir od pravde u korist „strateške stabilnosti”. Naravno da ovaj pristup nije naišao na dobrodošlicu na nivou EU, ali čini se da američki pristup rešenju ovog problema nema alternative i da će svaka eskalacija rata neminovno imati negativan uticaj na geopolitičku i ekonomsku poziciju i uticaj Evrope. Takođe, strategija otvara pitanje restruktuiranja NATO-a i njegove budućnosti, efikasnijeg i efektivnijeg delovanja. Rezultirajući okvir strategije sugeriše da Evropa jednostavno ne može biti pravi partner Americi – nešto što će ljudi koji NATO smatraju temeljem globalne bezbednosti nesumnjivo smatrati alarmantnim. 
Očigledno je da strategija definiše da će Amerika mnogo više biti fokusirana na ideološke i prirodne partnere na bilateralnom nivou, kao što su Mađarska, Italija, Poljska i Austrija. Strategija na ozbiljan način tretira „kulturnu obnovu” Amerike i američkih vrednosti, što želi u ideološkom smislu da primeni na evropskom kontinentu, za koji se kaže da je u „slobodnom političkom i ekonomskom padu” usled ilegalnih migracija, promene kulturološke slike kontinenta i nedovoljnih kapaciteta u oblasti ekonomije, bezbednosti i energetike. Interesantno je da se pominju samo ove četiri zemlje kao ključni saveznici, a da se ne pominju Češka i Slovačka, čiji lideri i partije na vlasti sprovode suverenističku politiku, ali u biti nisu konzervativne provinijencije. 
Nova vizija za Bliski istok. Trampova administracija očigledno želi trajni mir i dugoročnu stabilnost na Bliskom istoku, gde će biti mnogo više ekonomski angažovana nego na političkom planu. Prema američkom planu, Bliski istok će sve više postajati izvor i odredište međunarodnih ulaganja, veštačke inteligencije, odbrambenih tehnologija, čiste energije”, koji svakako isključuje Iran, ali uključuje sve druge i svakako će nastaviti s motivisanjem bliskoistočnih zemalja da normalizuju odnose s Državom Izrael kroz potpisivanje i implementaciju Avramovih sporazuma. 
Ključna geopolitička pitanja i strateški spoljnopolitički pravac Trampove administracije i u samoj strategiji prate pitanje ekonomske bezbednosti i rasta i upravljanje energetskim kapacitetima i kontrola nad kritičnim sirovinama i retkim metalima, koji su neophodni kako za osnaživanje američkog uticaja na domaćem tako i na globalnom planu. Amerika će još snažnije sprovoditi svoju doktrinu „Bezbednost za energente” i posebno kad je reč o tome računa na povratak svog uticaja na afričkom kontinentu. 
Kad je reč o Srbiji, pažljiva analiza strategije pokazuje da ona ima dobre mogućnosti da postane jedan od strateških saveznika Amerike u regionu. Samostalno vođenje politike, politički konzervativizam i snažan ekonomski model naše zemlje, čiji je ideolog predsednik Vučić, veoma su slični američkom viđenju savremenog sveta i vrednosti na kojima će se temeljiti buduća partnerstva koja Amerika bude pravila. Investicije, energetika, kritične sirovine i vojna saradnja jesu karte koje Srbija ima u svom geopolitičkom portfoliju, a koje u partnerstvu s Amerikom mogu da se pretvore u dugoročnu stabilnost, mir i blagostanje naših građana. Naredne tri godine su ključne, siguran sam da ćemo iskoristi šansu u korist našeg naroda, nacionalne bezbednosti, energetske bezbednosti i sigurnog i stabilnog rasta.

*Predsednik Kongresa 
srpsko-američkog prijateljstva

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista