Zašto sam gledao i kako sam video seriju „Tvrđava”

Nepodeljeno je mišljenje da je serija „Tvrđava” u celom regionu izazvala veliko interesovanje i postala pravi televizijski hit. I ja sam je u celosti odgledao. Gledao sam je i kao direktni učesnik ratnih događaja koje tretira serija i kao aktivista, koji preko Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas” još prikuplja podatke i informacije o posledicama tih ratnih događaja. 
Koliko god da sam bio svestan da je serija umetničko viđenje fiktivnih ljudskih sudbina smeštenih u okvir ratnih devedesetih prošlog veka, ipak sam skoro u svakoj sceni, makar i nesvesno, tražio sličnosti sa stvarnim događajima kojima sam svedočio ili o kojima sam saznao.

Najviše sličnosti s realnim događajima nalazio sam u scenama iz Knina, posebno iz života hrvatske i srpske porodice Baša i Tolj, između kojih se prepliću sve poznate ljudske emocije – ljubav, sreća, tuga, strah, ljutnja, mržnja... – veoma jakog intenziteta.

Odnosi između tih fiktivnih porodica verovatno su me privukli i zbog toga što sam odrastao nedaleko od Knina, u benkovačkom kraju, u ravnokotarskom selu Rašteviću, u kojem su živeli i Hrvati i Srbi u podjednakom broju i gde je svaki drugi brak bio mešovitog sastava. U mom selu, a tako je bilo širom severne Dalmacije, žene su udajom menjale i veru i naciju i govor (prelazili sa ijekavice na ikavicu i obratno). Žene u mom kraju udajom su u svakom pogledu pratile „svog gospodara”, kako su zvale muža. I ne sećam se da je bilo nijednog razvoda braka.

Žena je napuštala muževljevu kuću samo kada bi ostala udovica i kad se mogla preudati, ali je decu morala da ostavi u muževljevoj kući, kod deda i stričeva. Poznati su mi slučajevi polubraće i polusestara po majci različite nacionalnosti i vere. I sve je to funkcionisalo normalno dok ne dođu neka smutna vremena kao što su ratovi, kada veze između porodica supružnika iz mešovitih brakova „pucaju” po svim šavovima. U takvim vremenima od žene se očekuje da prekine svaki kontakt s porodicom iz koje je potekla, a „pravovernost” se dokazivala i tako što bi porodice iz kojih potiču bračni drugovi jedne drugima činile razna zla, od uništavanja imovine do ubistava nekog člana porodice. 
Sve je to prisutno i u seriji „Tvrđava”, tako da sam fiktivne likove iz porodica Tolj i Baša upoređivao sa stvarnim likovima iz svoje sredine, nalazeći u njima čak i fizičku sličnost s likovima iz realnog života. I upravo ti delovi serije u meni su izazivali burne emocije. Toliko burne da ponekad ni suze nisam mogao da suzdržim, što je bio znak da su autori, uključujući scenariste, režisera i glumce, napravili „pravu stvar”. 
Ali nije bilo tako sa scenama van Knina, posebno ne s onima u Beogradu. Te scene su mi nekako nestvarne, daleke, maglovite... Svi ti likovi bili su mi interesantni, ali su mi bili i potpuni stranci. Prema njima nisam osećao čak ni bes ni mržnju. Ni Luka mi u „beogradskim” scenama više nije bio blizak. Gledajući te scene, uhvatio sam sebe da naglas komentarišem kako to nema veze sa stvarnim događajima. A s obzirom na funkcije koje sam obavljao (bio sam i sekretar Vlade RSK), znao sam mnoge stvari koje su se tih ratnih godina dešavale na relaciji Beograd–Knin. Ti odnosi su bili mnogo komleksniji i suptilniji od prikaza u seriji, gde su svedeni na nivo karikiranja. 
I mnogi moji Krajišnici, koji su mi se tokom prikazivanja serije javljali iz celog sveta, upravo su najviše imali zamerki na prikaz „beogradskih likova”, posebno na njihov odnos prema Krajini i Krajišnicima. Zajednička nam je ocena da su te scene pregrube i da mogu izazvati animozitet Krajišnika prema Srbiji i još dodatno pogoršati medijsku sliku o Srbima u svetu, posebno u regionu, koja je ionako poprilično loša, o čemu svedoči i više holivudskih filmova u kojima su Srbi postali mera za „loše momke”. Ako je autorima bila namera da beogradskim scenama kod gledaoca izazovu šok, onda su u tome i uspeli.
Velikoj gledanosti serije, pored nespornog kvaliteta cele glumačke ekipe, doprinela je relativno mala vremenska distanca od tretiranih događaja. Naime, većina učesnika tih događaja još je živa, a i njihovi potomci su odrastali na pričama o tim događajima, i svi su zainteresovani da pogledaju kako se ti događaji prikazuju u projektu iza kojeg stoji javni servis Srbije. To me podsetilo i na odrastanje moje generacije uz partizanske filmove, koje smo vrlo rado gledali i komentarisali. 
Za razliku od događaja iz Drugog svetskog rata, kada su partizani kao pobednici preko svojih filmova „pisali istoriju”, dok poražene strane nisu ni imale svoje filmove, događaje iz devedesetih tretiraju i pobednici i poraženi, sa uglavnom dijametralno suprotnim narativima. I zbog toga svaki novi prikaz tih događaja privlači povećanu pažnju potencijalnih gledalaca. 
Velikoj gledanosti doprinele su i političke prilike u vreme prikazivanja serije, kako u svetu, tako i u regionu, a ponajviše odnosi između Srba i Hrvata. Na globalnom nivou svet je već neko vreme u jednom novom ratu, što se neminovno odražava i u našem regionu, nazvanom, ne bez razloga, „buretom baruta”, na kojem se ponovo zvecka oružjem i izvlače na površinu najmračniji događaji iz bliske istorije, koji se revizionišu i relativišu. 

To je najviše prisutno u Hrvatskoj, gde je rehabilitacija ustaštva „eksplodirala” početkom jula ove godine Tompsonovim koncertom na zagrebačkom hipodromu pred oko pola miliona posetilaca, među kojima je znatan broj bio okićen ustaškim znamenjima, a malo ko da nije, uključujući i visoke državne funkcionere, uzvikivao ustaški poklič „za dom spremni”. Ustaško orgijanje nastavilo se tokom leta i jeseni: Tompsonovim koncertom u Sinju pred oko 150.000 posetilaca; jubilarnom proslavom „Oluje” u Zagrebu i Kninu, gde su nesmetano i ponosno marširali i crnokošuljaši; prekidom kulturnih manifestacija u Benkovcu i pokušajem prekida u Šibeniku; okruglim stolom o Jasenovcu u hrvatskom parlamentu, koji se sveo na negaciju bilo kakvih zločina u tom logoru; prekidom manifestacija Dani srpske kulture u Splitu, Zagrebu, Vukovaru... pod napadima ili pretnjama maskiranih i u crno obučenih spodoba; uklanjanjem „nepoćudnih” srpskih spomenika iz rata devedesetih... 
Posebno zabrinjava činjenica što su u svim tim događajima, pored ponekog starijeg „ideologa”, u velikoj većini učestvovale osobe rođene po završetku poslednjeg rata, što je rezultat jake i kontinuirane indoktrinacije od strane svih segmenata hrvatskog društva (obrazovni sistem, Katolička crkva, mediji, ulica i porodica) da su Srbi „loši momci” i krivci za sve nedaće hrvatskog naroda, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti, a biće i u budućnosti. 
Pravilo da svaka akcija izaziva i reakciju dodatno je zaintrigiralo potencijalne gledaoce serije, da vide reakciju sa srpske strane, kako na ratne, tako i na poratne događaje. I umesto očekivane „osvete” prema „mrskom neprijatelju”, na šta su nas navikli i holivudski i partizanski filmovi, u „Tvrđavi” se glavni ratovi vode među Srbima, kako onim domaćim kninskim, tako i onima s obe strane Drine, dok se pravi neprijatelji skoro i ne vide. 
I kninski Hrvat Cvare, jedan od glavnih likova u seriji, takođe je, iako toga nije svestan, Srbin po rođenju, koga oni za koje je verovao da su njegovi i ubijaju. I ta scena podsetila me na mog komšiju Hrvata Milu, koji je u ratu devedesetih ostao u rodnom selu sa Srbima, pošto su mu obe ćerke bile udate za Srbe. Za razliku od Cvareta, Mile nije sačekao Hrvate u „Oluji”, iako mu je među njima bio i sin, već je sa ćerkama i njihovim porodicama krenuo u egzodus. Kad su ga pitali: „Što nisi sačekao svoje, ti si njihov, tebi ne bi ništa”, odgovorio im je: „Eh, deco moja, u ratu je svaka vojska ista, najpre puca pa onda pita ko si i čiji si. Barem sam toliko naučio u onom prošlom ratu.” I preživeo je „Oluju”. Za razliku od kninskog fiktivnog Hrvata Cvare (iako rođen u srpskoj porodici početkom Drugog svetskog rata, odgajen je u hrvatskoj porodici kao katolik i Hrvat), moj meštanin Mile, Hrvat iz realnog života, bio je aktivni učesnik prethodnog rata, a to iskustvo mu je očito i spaslo život. 
I ko zna koliko bih još pisao o onome na što me serija „Tvrđava” asocira i provocira da mi prostor nije ograničen. Sve te emocije i asocijacije koje je serija izazvala u meni i kod mene najbolja su preporuka i onima koji je nisu gledali da je pogledaju. Ubeđen sam da se neće pokajati.

*Dokumentaciono-informativni 
centar „Veritas”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista