Зашто сам гледао и како сам видео серију „Тврђава”

Неподељено је мишљење да је серија „Тврђава” у целом региону изазвала велико интересовање и постала прави телевизијски хит. И ја сам је у целости одгледао. Гледао сам је и као директни учесник ратних догађаја које третира серија и као активиста, који преко Документационо-информативног центра „Веритас” још прикупља податке и информације о последицама тих ратних догађаја. 
Колико год да сам био свестан да је серија уметничко виђење фиктивних људских судбина смештених у оквир ратних деведесетих прошлог века, ипак сам скоро у свакој сцени, макар и несвесно, тражио сличности са стварним догађајима којима сам сведочио или о којима сам сазнао.

Највише сличности с реалним догађајима налазио сам у сценама из Книна, посебно из живота хрватске и српске породице Баша и Тољ, између којих се преплићу све познате људске емоције – љубав, срећа, туга, страх, љутња, мржња... – веома јаког интензитета.

Односи између тих фиктивних породица вероватно су ме привукли и због тога што сам одрастао недалеко од Книна, у бенковачком крају, у равнокотарском селу Раштевићу, у којем су живели и Хрвати и Срби у подједнаком броју и где је сваки други брак био мешовитог састава. У мом селу, а тако је било широм северне Далмације, жене су удајом мењале и веру и нацију и говор (прелазили са ијекавице на икавицу и обратно). Жене у мом крају удајом су у сваком погледу пратиле „свог господара”, како су звале мужа. И не сећам се да је било ниједног развода брака.

Жена је напуштала мужевљеву кућу само када би остала удовица и кад се могла преудати, али је децу морала да остави у мужевљевој кући, код деда и стричева. Познати су ми случајеви полубраће и полусестара по мајци различите националности и вере. И све је то функционисало нормално док не дођу нека смутна времена као што су ратови, када везе између породица супружника из мешовитих бракова „пуцају” по свим шавовима. У таквим временима од жене се очекује да прекине сваки контакт с породицом из које је потекла, а „правоверност” се доказивала и тако што би породице из којих потичу брачни другови једне другима чиниле разна зла, од уништавања имовине до убистава неког члана породице. 
Све је то присутно и у серији „Тврђава”, тако да сам фиктивне ликове из породица Тољ и Баша упоређивао са стварним ликовима из своје средине, налазећи у њима чак и физичку сличност с ликовима из реалног живота. И управо ти делови серије у мени су изазивали бурне емоције. Толико бурне да понекад ни сузе нисам могао да суздржим, што је био знак да су аутори, укључујући сценаристе, режисера и глумце, направили „праву ствар”. 
Али није било тако са сценама ван Книна, посебно не с онима у Београду. Те сцене су ми некако нестварне, далеке, магловите... Сви ти ликови били су ми интересантни, али су ми били и потпуни странци. Према њима нисам осећао чак ни бес ни мржњу. Ни Лука ми у „београдским” сценама више није био близак. Гледајући те сцене, ухватио сам себе да наглас коментаришем како то нема везе са стварним догађајима. А с обзиром на функције које сам обављао (био сам и секретар Владе РСК), знао сам многе ствари које су се тих ратних година дешавале на релацији Београд–Книн. Ти односи су били много комлекснији и суптилнији од приказа у серији, где су сведени на ниво карикирања. 
И многи моји Крајишници, који су ми се током приказивања серије јављали из целог света, управо су највише имали замерки на приказ „београдских ликова”, посебно на њихов однос према Крајини и Крајишницима. Заједничка нам је оцена да су те сцене прегрубе и да могу изазвати анимозитет Крајишника према Србији и још додатно погоршати медијску слику о Србима у свету, посебно у региону, која је ионако поприлично лоша, о чему сведочи и више холивудских филмова у којима су Срби постали мера за „лоше момке”. Ако је ауторима била намера да београдским сценама код гледаоца изазову шок, онда су у томе и успели.
Великој гледаности серије, поред неспорног квалитета целе глумачке екипе, допринела је релативно мала временска дистанца од третираних догађаја. Наиме, већина учесника тих догађаја још је жива, а и њихови потомци су одрастали на причама о тим догађајима, и сви су заинтересовани да погледају како се ти догађаји приказују у пројекту иза којег стоји јавни сервис Србије. То ме подсетило и на одрастање моје генерације уз партизанске филмове, које смо врло радо гледали и коментарисали. 
За разлику од догађаја из Другог светског рата, када су партизани као победници преко својих филмова „писали историју”, док поражене стране нису ни имале своје филмове, догађаје из деведесетих третирају и победници и поражени, са углавном дијаметрално супротним наративима. И због тога сваки нови приказ тих догађаја привлачи повећану пажњу потенцијалних гледалаца. 
Великој гледаности допринеле су и политичке прилике у време приказивања серије, како у свету, тако и у региону, а понајвише односи између Срба и Хрвата. На глобалном нивоу свет је већ неко време у једном новом рату, што се неминовно одражава и у нашем региону, названом, не без разлога, „буретом барута”, на којем се поново звецка оружјем и извлаче на површину најмрачнији догађаји из блиске историје, који се ревизионишу и релативишу. 

То је највише присутно у Хрватској, где је рехабилитација усташтва „експлодирала” почетком јула ове године Томпсоновим концертом на загребачком хиподрому пред око пола милиона посетилаца, међу којима је знатан број био окићен усташким знамењима, а мало ко да није, укључујући и високе државне функционере, узвикивао усташки поклич „за дом спремни”. Усташко оргијање наставило се током лета и јесени: Томпсоновим концертом у Сињу пред око 150.000 посетилаца; јубиларном прославом „Олује” у Загребу и Книну, где су несметано и поносно марширали и црнокошуљаши; прекидом културних манифестација у Бенковцу и покушајем прекида у Шибенику; округлим столом о Јасеновцу у хрватском парламенту, који се свео на негацију било каквих злочина у том логору; прекидом манифестација Дани српске културе у Сплиту, Загребу, Вуковару... под нападима или претњама маскираних и у црно обучених сподоба; уклањањем „непоћудних” српских споменика из рата деведесетих... 
Посебно забрињава чињеница што су у свим тим догађајима, поред понеког старијег „идеолога”, у великој већини учествовале особе рођене по завршетку последњег рата, што је резултат јаке и континуиране индоктринације од стране свих сегмената хрватског друштва (образовни систем, Католичка црква, медији, улица и породица) да су Срби „лоши момци” и кривци за све недаће хрватског народа, како у прошлости, тако и у садашњости, а биће и у будућности. 
Правило да свака акција изазива и реакцију додатно је заинтригирало потенцијалне гледаоце серије, да виде реакцију са српске стране, како на ратне, тако и на поратне догађаје. И уместо очекиване „освете” према „мрском непријатељу”, на шта су нас навикли и холивудски и партизански филмови, у „Тврђави” се главни ратови воде међу Србима, како оним домаћим книнским, тако и онима с обе стране Дрине, док се прави непријатељи скоро и не виде. 
И кнински Хрват Цваре, један од главних ликова у серији, такође је, иако тога није свестан, Србин по рођењу, кога они за које је веровао да су његови и убијају. И та сцена подсетила ме на мог комшију Хрвата Милу, који је у рату деведесетих остао у родном селу са Србима, пошто су му обе ћерке биле удате за Србе. За разлику од Цварета, Миле није сачекао Хрвате у „Олуји”, иако му је међу њима био и син, већ је са ћеркама и њиховим породицама кренуо у егзодус. Кад су га питали: „Што ниси сачекао своје, ти си њихов, теби не би ништа”, одговорио им је: „Ех, децо моја, у рату је свака војска иста, најпре пуца па онда пита ко си и чији си. Барем сам толико научио у оном прошлом рату.” И преживео је „Олују”. За разлику од книнског фиктивног Хрвата Цваре (иако рођен у српској породици почетком Другог светског рата, одгајен је у хрватској породици као католик и Хрват), мој мештанин Миле, Хрват из реалног живота, био је активни учесник претходног рата, а то искуство му је очито и спасло живот. 
И ко зна колико бих још писао о ономе на што ме серија „Тврђава” асоцира и провоцира да ми простор није ограничен. Све те емоције и асоцијације које је серија изазвала у мени и код мене најбоља су препорука и онима који је нису гледали да је погледају. Убеђен сам да се неће покајати.

*Документационо-информативни 
центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа