Jugoslavija bi već bila članica EU

Da Evropska unija nije 1991. godine, tada u liku dvanaestorice, pustila SFRJ niz vodu i napisala joj umrlicu, politička slika na Balkanu danas bi izgledala drukčije. Jugoslavija bi, najverovatnije, već postala članica EU, a sporovi i antagonizmi između njenih republika i naroda bili bi razmrsivani ili relativizovani u okviru institucija zajedničke države podržanih od EU. Umesto jedne takve, iz današnje perspektive idilične slike, bivše federalne jedinice SFRJ danas izgledaju kao raspareni i uveliko zamršeni džemper. Nijedna od njih nije bez složenih odnosa ili sporova sa drugima. Rasturanje zajedničke države nije ih približilo, kao što se optimistički očekivalo, već ih je, naprotiv, još više udaljilo. Sada se najjasnije vidi istorijska greška i nepravda koju je EU učinila zemlji koja je bila preteča multinacionalnosti, multikulturalnosti i multikonfesionalnosti same Unije.

Novom zamešateljstvu na prostoru ranije SFRJ doprinele su i zapadne sile svojom neprincipijelnom i pristrasnom politikom tokom rešavanja jugoslovenske krize, kada su nekima bile majka, a nekima maćeha. Njihova politika dvostrukih standarda i favorizovanje jednih na račun drugih nalazi se u samoj osnovi sadašnjih razmimoilaženja i sporova između bivših jugoslovenskih republika.

Tik uz rame takvoj politici nalazi se i skoro patološki revanšizam nekih bivših jugoslovenskih republika prema Srbiji i Srbima uopšte, koji vuče korene iz ranije zajedničke države i koji dobija novi vetar u leđa zbog neprincipijelnog i otvorenog antisrpskog stava zapadnih sila u vezi sa Kosmetom. Tome treba dodati i činjenicu da skoro sve bivše jugoslovenske republike imaju koalicione ili slabe vlade, koje unutrašnje probleme koje ne uspevaju da reše, po oprobanom receptu, često izvoze napolje, čime otežavaju ionako nesređene odnose sa susedima.

U skoro metežnim odnosima između bivših jugoslovenskih republika, Srbija ima nekoliko komparativnih prednosti. Koncept multietičnosti je u njoj najrazvijeniji i najstabilniji. Ona ne otvara niti stvara probleme drugima, naprotiv, drugi njoj stvaraju probleme i podižu visoke prepreke dobrosusedstvu. Ona poštuje teritorijalnu celovitost i ustavnopravni poredak drugih bivših jugoslovenskih republika, dok četiri od pet ostalih bivših jugoslovenskih republika njenu teritorijalnu celovitost i suverenitet nad celom teritorijom agresivno osporavaju i gaze (priznale su nelegalno proglašenu nezavisnost njene južne pokrajine). Hrvatska, a ranije i muslimansko-hrvatski deo Bosne i Hercegovine podigli su tužbe protiv Srbije pred Stalnim međunarodnim sudom pravde u Hagu za agresiju i genocid. Nasuprot potpunom otvaranju tržišta Srbije za njihove kompanije i građane, Hrvatska i Slovenija čvrsto slede politiku protekcionizma i praktično ne dozvoljavaju kompanijama iz Srbije da uđu na njihovo tržište. Drugim rečima, Srbija je jedini svetao primer u sprovođenju politike dobrosusedstva; ona ne postavlja prepreke prema drugima i ne izvozi svoje probleme napolje; ona predvodi u inicijativama za okretanje stranica prošlosti koja nas je razdvajala i upiranju pogleda u budućnost koja nam je zajednička. Ali Srbija ne može sama da preskoči prepreke dobrosusedstvu koje neke bivše jugoslovenske republike postavljaju, bez njihovog napora da ih uklone, (povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova, odustajanje od negiranje Republike Srpske, povlačenje tužbe Hrvatske pred Stalnim međunarodnim sudom pravde, vraćanje izbeglica i rešavanje njihovog statusa, naknada za oduzetu ili uništenu imovinu, vraćanje socijalnih prava…). U stvorenoj situaciji kada susedi Srbiju ne priznaju u celini, već umanjenu za njenu južnu pokrajinu, nemoguće je očekivati od nje da preko toga mazohistički pređe i da im se, po želji EU, baci u topli dobrosusedski zagrljaj.

Problemi u odnosima između bivših jugoslovenskih republika odvraćaju strane investitore koji, po prirodi posla, zaobilaze nesređena i favorizuju stabilizovana područja. Svetska finansijska i ekonomska kriza još više će zaoštriti unutrašnje probleme u ovim republikama i suziti mogućnosti za njihove inicijative i oblike bilateralne ekonomske saradnje.

Srbija ne treba da sledi dosadašnje primere popuštanja i povlačenja poteza na svoju štetu već treba da upražnjava principe koji jednako važe za sve. Novozavetna učenja o samarićanstvu pisana su za ljude, a ne za države. Zato princip reciprociteta, ravnopravnosti i uzajamnog uvažavanja, kao nerazdvojni deo suvereniteta, treba da postane kredo naše politike u odnosima sa drugim zemljama. Žrtvovanje ovog principa u našim odnosima sa nekim bivšim jugoslovenskim republikama nije nam donelo očekivanu korist. Da bi je drugi cenili, svaka zemlja treba prvo sebe da ceni.

Dugogodišnji diplomata, ministar inostranih poslova Srbije 1992-1993. godine