Југославија би већ била чланица ЕУ

Да Европска унија није 1991. године, тада у лику дванаесторице, пустила СФРЈ низ воду и написала јој умрлицу, политичка слика на Балкану данас би изгледала друкчије. Југославија би, највероватније, већ постала чланица ЕУ, а спорови и антагонизми између њених република и народа били би размрсивани или релативизовани у оквиру институција заједничке државе подржаних од ЕУ. Уместо једне такве, из данашње перспективе идиличне слике, бивше федералне јединице СФРЈ данас изгледају као распарени и увелико замршени џемпер. Ниједна од њих није без сложених односа или спорова са другима. Растурање заједничке државе није их приближило, као што се оптимистички очекивало, већ их је, напротив, још више удаљило. Сада се најјасније види историјска грешка и неправда коју је ЕУ учинила земљи која је била претеча мултинационалности, мултикултуралности и мултиконфесионалности саме Уније.

Новом замешатељству на простору раније СФРЈ допринеле су и западне силе својом непринципијелном и пристрасном политиком током решавања југословенске кризе, када су некима биле мајка, а некима маћеха. Њихова политика двоструких стандарда и фаворизовање једних на рачун других налази се у самој основи садашњих размимоилажења и спорова између бивших југословенских република.

Тик уз раме таквој политици налази се и скоро патолошки реваншизам неких бивших југословенских република према Србији и Србима уопште, који вуче корене из раније заједничке државе и који добија нови ветар у леђа због непринципијелног и отвореног антисрпског става западних сила у вези са Косметом. Томе треба додати и чињеницу да скоро све бивше југословенске републике имају коалиционе или слабе владе, које унутрашње проблеме које не успевају да реше, по опробаном рецепту, често извозе напоље, чиме отежавају ионако несређене односе са суседима.

У скоро метежним односима између бивших југословенских република, Србија има неколико компаративних предности. Концепт мултиетичности је у њој најразвијенији и најстабилнији. Она не отвара нити ствара проблеме другима, напротив, други њој стварају проблеме и подижу високе препреке добросуседству. Она поштује територијалну целовитост и уставноправни поредак других бивших југословенских република, док четири од пет осталих бивших југословенских република њену територијалну целовитост и суверенитет над целом територијом агресивно оспоравају и газе (признале су нелегално проглашену независност њене јужне покрајине). Хрватска, а раније и муслиманско-хрватски део Босне и Херцеговине подигли су тужбе против Србије пред Сталним међународним судом правде у Хагу за агресију и геноцид. Насупрот потпуном отварању тржишта Србије за њихове компаније и грађане, Хрватска и Словенија чврсто следе политику протекционизма и практично не дозвољавају компанијама из Србије да уђу на њихово тржиште. Другим речима, Србија је једини светао пример у спровођењу политике добросуседства; она не поставља препреке према другима и не извози своје проблеме напоље; она предводи у иницијативама за окретање страница прошлости која нас је раздвајала и упирању погледа у будућност која нам је заједничка. Али Србија не може сама да прескочи препреке добросуседству које неке бивше југословенске републике постављају, без њиховог напора да их уклоне, (повлачење признања независности Косова, одустајање од негирање Републике Српске, повлачење тужбе Хрватске пред Сталним међународним судом правде, враћање избеглица и решавање њиховог статуса, накнада за одузету или уништену имовину, враћање социјалних права…). У створеној ситуацији када суседи Србију не признају у целини, већ умањену за њену јужну покрајину, немогуће је очекивати од ње да преко тога мазохистички пређе и да им се, по жељи ЕУ, баци у топли добросуседски загрљај.

Проблеми у односима између бивших југословенских република одвраћају стране инвеститоре који, по природи посла, заобилазе несређена и фаворизују стабилизована подручја. Светска финансијска и економска криза још више ће заоштрити унутрашње проблеме у овим републикама и сузити могућности за њихове иницијативе и облике билатералне економске сарадње.

Србија не треба да следи досадашње примере попуштања и повлачења потеза на своју штету већ треба да упражњава принципе који једнако важе за све. Новозаветна учења о самарићанству писана су за људе, а не за државе. Зато принцип реципроцитета, равноправности и узајамног уважавања, као нераздвојни део суверенитета, треба да постане кредо наше политике у односима са другим земљама. Жртвовање овог принципа у нашим односима са неким бившим југословенским републикама није нам донело очекивану корист. Да би је други ценили, свака земља треба прво себе да цени.

Дугогодишњи дипломата, министар иностраних послова Србије 1992-1993. године