Medenjaci koji povezuju porodicu i vreme

Loznica – U toploj kuhinji doma Vučetića, u lozničkom naselju Trbušnica, medenjaci nastaju polako, bez žurbe i bez šablona. U tom prostoru, koji miriše na med, cimet i strpljenje, ne prave se samo slatkiši već i jedna ideja mlade majke da se nešto stvara rukama, s pažnjom i smislom.

Ana Vučetić je u taj svet ušla nenametljivo, iz čiste ljubavi prema pravljenju slatkiša. U početku medenjaci su bili hobi, poklon za prijatelje i porodicu, deo praznične atmosfere. Danas taj hobi prerastao je u malu porodičnu manufakturu, u kojoj, pored Ane, svoje mesto imaju i njene dve ćerke, češće šestogodišnja Ružica.

Radni dan u domu Vučetića prilagođen je porodičnom ritmu. Dok je Danica još mala i zahteva potpunu pažnju, Ana vreme provodi između obaveza, koristeći trenutke kada je jedna ćerka u vrtiću, a druga uz nju. Upravo u tim trenucima, za stolom prekrivenim bojama i tek ispečenim medenjacima, nastaje posebna vrsta bliskosti.

„Najviše volim da šaram medenjake sa mamom. Ona uvek odvoji vreme da to radimo zajedno”, kaže Ružica, ponosno pokazujući svoje šarene radove.

Uoči praznika kuhinja Vučetića ispunjena je novogodišnjim motivima, od pahulja, jelki, zvezda do likova iz dečjih crtanih filmova. Svaki medenjak nosi prepoznatljiv rukopis, bez fabričke preciznosti, ali sa jasnim tragom ruke.

„Sve je ručni rad. Ne koristim šablone. Kada su u pitanju zahtevniji motivi, prvo uradim skicu na papiru, pa je prenesem na medenjak i onda polako crtam. Sve ostalo nastaje iz ruke, bez merenja i ponavljanja. Nijedan medenjak nije isti”, objašnjava Ana.

U tom, kako kaže, namernom odsustvu savršenstva, krije se i suština njenog rada. Svaki komad nosi trag trenutka u kojem je nastao, raspoloženja i pažnje koja mu je posvećena. Upravo zato medenjaci iz Trbušnice za mnoge nisu samo slatkiš.

Pre dve godine Ana je odlučila da napravi korak dalje i formalno registruje proizvodnju. Od tada sarađuje sa firmama, etno-dućanima i etno-selima, izrađujući medenjake za korporativne poklone i različite svečane prilike, ali i za rođendane, punoletstva i porodična slavlja.

„Ljudi se medenjacima raduju bez obzira na godine. Često mi se čini da se odrasli obraduju čak i više od dece, jer ih podsećaju na detinjstvo. Kada je medenjak personalizovan, on postaje uspomena”, kaže Ana.

U vremenu masovne i ubrzane proizvodnje ova mala porodična priča iz Trbušnice podseća na vrednosti koje se ne mere količinom. Na rad koji se ne odvaja od porodice i na kreativnost koja se prenosi bez reči, sa majke na ćerke.