Aleksandropolis – egejska luka na novom raskršću Evrope

Od našeg specijalnog izveštača

Aleksandropolis – „Sva sela su ukrašena!” – ushićeno je ovih dana uzviknuo voditelj pretprazničnog koncerta na bini kod starog francuskog svetionika – simbola Aleksandropolisa, prvog grada Evropske unije na njenoj istočnoj kopnenoj granici, ili drugačije: poslednji evropski grad na putu za Orijent. 

„Pevaće večeras (pop zvezda) Marso, i doći će gradonačelnik Joanis Zambukis”, svečano dodaje voditeljka pred nekoliko stotina okupljenih meštana grada koji je za manje od dve decenije, od „ruskog grada na Egeju” (procena zvaničnika izrečena „Politici” 2007), izrastao u ključni energopomorski oslonac prodora američkog LNG u ovaj deo Evrope, tačnije od Ukrajine do Balkana.

Na krilima novog međunarodnog energobiznisa i plime turista iz regiona, Aleksandropolis, kako se čini, čeka svetla budućnost. Gradonačelnik Joanis Zambukis ipak je oprezan.

„Tokom proteklih pet-šest godina, Aleksandropolis se postepeno transformisao u strateško energetsko čvorište od globalnog značaja. Novi status značajno poboljšava geopolitičku i ekonomsku ulogu grada i pozicionira ga kao ključnu kapiju za snabdevanje energijom i bezbednost u jugoistočnoj Evropi. Naš glavni izazov i naš strateški cilj jeste da odgovorno i efikasno upravljamo ovim rastom, osiguravajući da razvoj ostane održiv i da svakodnevni kvalitet života stanovnika Aleksandropolisa ne bude ugrožen, već poboljšan. Ipak, često sam opisivao Aleksandropolis kao ’džina sa staklenim nogama’. Iako se grad razvija brzim tempom, to ne važi za ostatak regiona Evrosa. Naprotiv, mnoga ruralna područja, posebno u severnom Evrosu, suočavaju se sa opadanjem i depopulacijom, sa jasnim znacima dezertifikacije. Naš cilj je uravnotežen i inkluzivan razvoj – rast koji zrači izvan grada i vuče ceo Evros napred”, ističe gradonačelnik u razgovoru za „Politiku”.

U međuvremenu, ovaj grad, jedan od najmlađih u Grčkoj (današnje ime dobio je 1920. godine), upečatljiv je primer koliko geografija određuje identitet života na mestima i terenima gde se vekovima sustižu i nadgornjavaju interesi daleko moćnijih. Naime, jezgro Aleksandropolisa pruža se nekako između vitkog svetionika, naizgled uspavane luke i stare francuske železničke stanice podignute u otomansko vreme, 1871 godine. Taj urbani potez razvučen je dok je građena pruga za „Orijent ekspres” između Beča i Istanbula. Uz nju je na ovom mestu, u skromnom ribarskom naselju Dedeagač, podignuta mala luka za pretovar roba na železnicu.

„Aleksandropolis je ’beba’ industrijske revolucije. Prvo železnica pa onda pruga: geografija je počela da radi za grad u kome se ovde ubrzo našlo šest stranih poslanstava (među njima i jedini persijski konzulat onog vremena u Evropi), četiri hotela, stranci su postali redovna pojava”, priča za „Politiku” Valentina Sokratu, kustos Etnološkog muzeja Trakije.

Međutim, potonji rusko-turski ratovi i Sanstefanski mir (1878. godine), doveli su do kratkotrajne, devetomesečne uprave Rusa ovim regionom (tada nastaje  prvi urbanistički plan mesta). Dva Balkanska rata, Prvi svetski rat, tragično sudbonosne razmene stanovnika, smenjivali su ovde upravu Bugara i Turaka, sve dok Mirovnim sporazumom iz Lozane 1923. nekadašnji Dedeagač, potom kratko Neapolis, i na kraju Aleksandropolis, nije zvanično postao grad u Grčkoj.

Usledile su decenije tavorenja na periferiji. A onda su pred kraj 20. veka krenule najave izgradnje „prvog pravoslavnog naftovoda” između Burgasa (Bugarska) i Aleksandropolisa. Sve radi prevoza ruskih barela mimo Bosfora na Mediteran. U prvi mah, u Aleksandropolisu su bili najavljeni opsežni infrastrukturni radovi, direktna avionska linija sa Moskvom, dok su širom grada počeli da niču natpisi na ruskom. Nekako u isto vreme, kineski kapital početkom ovog veka krenuo je da ulazi u atinsku luku Pirej dok je ruski krenuo da merka i luku Solun. Bilo kako bilo, zamisao o naftovodu „Burgas–Aleksandropolis” ugašena je 2013. odlukom zvanične Sofije koja se pozivala na ekološke faktore. 

A onda je 2016. u Atinu stigao Džefri Pajat, novi ambasador SAD koji je ubrzo označio Aleksandropolis kao „strateški stub stabilnosti” Amerike i NATO-a u regionu. Onda su 2021. u Aleksandropolisu i okolini održane vežbe „Branilac Evrope 2021”. Novi talas američkih investitora u severnoj Grčkoj, potonja iskrcavanja vojne opreme i ljudstva u luci Aleksandropolis koji su išli put Ukrajine i takav fokus na Aleksandropolis podgrevao je brojne spekulacije. Tako je zvanični Vašington krajem februara ove godine odbacio medijske navode da je predsednik SAD Donald Tramp naredio zatvaranje američke vojne baze u Aleksandropolisu. „U Aleksandropolisu nema američke baze. To je grčki objekat kome SAD imaju pristup u skladu sa Sporazumom o međusobnoj odbrambenoj saradnji. On jednostavno služi kao čvorište površinskog transporta kada američka oprema ulazi i izlazi iz Evrope”, navedeno je u saopštenju Vašingtona.

Luka Aleksandropolis dobila je u međuvremenu prihvatni terminal za tečni prirodni gas i postrojenje za regasifikaciju, dok je Grčka lane postala 15. najveći kupac američkog LNG. Novi energokompleks na oko 18 kilometara od grada, pruža odskora nove prilike za distribuciju strateške sirovine Vertikalnim koridorom ka jugoistočnoj i centralnoj Evropi, regionu uz Crno more, zapadnom Balkanu. Da li Aleksandropolis istovremeno postaje nova energetska prestonica, pokazaće vreme.