„Jandrino jato” čuva srpsku tradiciju iz Dalmacije

Specijalno za „Politiku”

Banjaluka – Trideset godina nakon izbeglištva iz Dalmacije „Jandrino jato”, muzička grupa karakterističnog zvuka, čuvar pevačke tradicije i narodnih običaja Srba u Hrvatskoj, verno neguje uspomenu na zavičaj. Svaka njihova pesma, „Bukovico, rodni zavičaje”, „Velebitu, digni se visoko”, „Rastanak”, „Milice kćeri”, „Teci, teci, Krko plava”, „Knine grade i tvrđavo stara”, „Vratiću se kraju svome”, „Zvuci rodnog zavičaja”, „Tu mi srce samuje”, „Gori gora”, postala je himna Knina, Zadra, Šibenika, Benkovca, Kistanja, Obrovca i drugih dalmatinskih mesta iz kojih su Srbi proterani u ratu 1991–1995. godine.

Damir Damjanić, šef ove grupe koju čine Boro i Rade Damjanić, Milivoj Perišić i Goran Ivanović, pevač i pesnik, autor većine pesama, kaže da su od osnivanja grupe, pre približno pola veka, uvek pevali o svome kraju, o rodnoj grudi.

„Od 200 snimljenih pesma, gotovo sve su o Bukovici, Kninu, Šibeniku, Žegaru, Dalmaciji… Kada smo došli u Banjaluku, opevali smo mnoga mesta u Republici Srpskoj, od Gradiške do Manjače, Novog Grada, Prijedora”, ispričao nam je Damir Damjanić.

On kaže da se članovi ove grupe pesmom bore da se zavičaj ne zaboravi, iako je ovo 30. Nova godina koju dočekuju daleko od mesta na dalmatinskom kamenu, gde su rođeni. Svoju čežnju opevali su u stihu: „Kad se setim moga rodnog kraja, Dalmacije, moga zavičaja, pred očima slike kamenjara, Bukovice i Ravnih kotara...”

Za sadašnje i prethodne članove „Jandrinog jata” zavičaj je, kako često govore, ozbiljna i odgovorna tema.

„Posle izbeglištva naše pesme naši nastupi bili su veoma emotivni. Srbi u celom svetu u nama su prepoznali snažnu vezu sa mestima gde su rođeni i odrasli, odakle nose najlepše uspomene. Svuda smo pronosili zvuk naših sela, sliku i duh tradicije i srpskih običaja”, kažu članovi „Jandrinog jata”, koji su utočište pronašli u Banjaluci.

Oni prepričavaju nastup u dvorani „Borik” 1997. godine, kada je bilo 8.000 ljudi, i koncert u Sidneju tri godine kasnije, gde su emocije savladale i pevače i publiku.

„Mi smo u jednom momentu prestali da pevamo. Svi smo plakali, i publika i mi. Nekoliko hiljada ljudi istovremeno je plakalo. Tada nam je bilo teže nego kada smo kuće napuštali”, prepričava Damir Damjanić događaj duboko urezan u njegovo pamćenje.

O tome još kaže: „Zavičaj je moj motiv, i u pesmama i u svakodnevici. Ljubav, način života, vreme i ljudi, to su teme o kojima pišem i o kojima pevamo, na isti način, sa istom emocijom, pre 30 godina i sada.”

On je u rodno mesto pored Skradina prvi put nakon rata otišao 2005. godine. Zatekao je porušenu kuću, oskrnavljeno imanje, pustoš koja ga nije obeshrabrila. Napisao je pesmu: „Idem, idem rodnom kraju, tamo gde me svi poznaju, idem, idem rodnoj kući, mome Kninu pevajući.”

U narednih nekoliko godina sve je obnovio i uredio. Ipak, nastavio je život u Banjaluci, kao i ostali članovi „Jandrinog jata” zato što su ovde započeli novi život, skućili se, uklopili u novu sredinu. Rade Damjanić, poreklom iz Draplja kod Šibenika, kaže da o Banjaluci često zapevaju: „Banjaluka, kažu, najlepši je grad, davno u nju dođoh kao momak mlad, mislio sam ostati samo jedan dan u njoj, al’ mi skoro prođe celi život moj.”

Ovaj muzički sastav, najstariji u Dalmaciji, nastao je 1979. godine na području Šibenika. Osnivač je Jandrija Jandro Baljak (1938–2013) iz sela Bratiškovci. Jedan od prvih zvučnih zapisa nastao je na Sajmu u Đevrskama kod Knina na Ilindan 1980. godine. Na sedmom „Selu Tromeđe” u avgustu 1989. godine u Strmici, kod Knina, „Jandrino jato” proglašeno je za pevačku grupu godine. Time je njihova popularnost prevazišla dalmatinska sela i gradove. Iste godine pozvani su na „Bemus”, na koncert izvornog stvaralaštva Jugoslavije u Beogradu.

Usledio je snimanje prvog albuma izvorne pesme „Bukovico, rodni zavičaju” u izdanju Radio-televizije Beograd 1990. godine. Tekstove na narodnu melodiju su za ovaj i naredna dva albuma „Pevaj, Krajino”, i „Svi ti prete, Krajino” napisali Nikola Martić iz Žagrovića kod Knina, Damir Damjanić iz Prokljana kod Skradina i Milivoj Perišić iz Ždrapnja.

Osim Jandrije Baljka, u grupi su pevali Željko Gnjidić iz šibenskog sela Bribira, Milivoj Perišić, Boško Gnjidić i Rade Damjanić iz Ždrapnja, braća Boro i Damir Damjanić iz Prokljana kod Skradina. Harmonikaš je bio Nikola Martić iz Žagrovića kod Knina, a organizator i vođa Slobodan Todorović iz Šibenika. Nakon izbeglištva 1995. godine, u istom pevačkom sastavu, osim harmonikaša Nikole Martića kojeg je zamenio Goran Dragišić iz Plavna kod Knina, objavili su album „Vratiću se kraju svome” sa deset pesama. Tekstove su, na muziku Radeta Damjanića, napisali Borka Tadić, Rade Damjanić, Boro Damjanić i Milivoj Perišić. Tokom narednih godina „Jandrino jato” je svoj kraj opevalo na još 20 albuma.

Osim diskografskih izdanja, „Jandrino jato” je čest gost na različitim kulturnim manifestacijama i muzičkim festivalima. Posebno ističu „Ilindanski sajam” u Đevrskama kod Knina, „Mokropoljske susrete” u Mokrom Polju, „Krajiško veče” u Beogradu, „Srpsko veče” u Zagrebu, „Krajiško prelo” u Vupertalu u Nemačkoj, „Zavičajno veče” u Borovu, „Veče Bukovice” u Zemun Polju, „Krajiško veče” u Novim Banovcima, „Veče Golubićana” u Beogradu, „Veče zavičajne i narodne pjesme” u Žegaru kod Obrovca, „Zimsko prelo” u Piskavici kod Banjaluke, „Veče srpske pesme” u Banjaluci, „Krajiško veče” u Veterniku...