Kada te u nevolji svi „prijatelji” zaborave

Doajen advokature Veljko Guberina ostavio je u amanet svim advokatima misao koje se moramo držati kao vernici Jevanđelja: „Veličina branilačkog poziva jeste u tome da ostanemo uz svog branjenika i onda kada se mora primiti i odijum javnosti i na svojim plećima osetiti šta znači biti usamljen u svojoj borbi, izložen jačini besa i ogorčenja sredine u kojoj živiš.”

Kao advokat, čvrsto se držim ovog stava i neretko kada čitam najgore gadosti o sebi, a one se baš plasiraju kako bi se degradirala i destabilizovala odbrana nekog mog branjenika koji nije po volji raznoraznim političkim strukturama, kako vladajućim, tako i opozicionim. Koliko god pogrda da neko iznese, ne zanima me, jer ostajem čvrsto uz onog ko mi je ukazao poverenje da ga branim. Čak i u onim situacijama kada branim nekog sa kim se nisam dugo godina slagao, ko je bio ljut na mene ili ja na njega, čak nije razgovarao sa mnom jer sam ga javno kritikovao, a takvih situacija ima koliko hoćete. No, nisam za ovo pisanije toliko bitan ja, već baš ti ljudi koje branim. Ovaj uvod je zapravo moja želja da čitalac, kad god pročita da je neko uhapšen i kada mediji krenu da ga čereče, takve objave uzme sa rezervom. Jer najčešće se dogodi da na kraju postupka, posle ko zna koliko godina, ti ljudi budu oslobođeni, ali njihovi životi su svakako uništeni i oni su za ovo društvo zauvek izgubljeni. Oni su najbolji primer kako sistem ume da uništi čoveka, kako društvo može da ga prezre, kako svi oni koji su ga do juče tapšali po ramenu i kleli mu se u prijateljstvo, odjednom nestanu i pretvore se u medijske tužioce, koji umeju da budu gori nego oni tužioci koji vode istragu. Možda sam u krivu, ali kao verujući čovek, uvek sam se trudio da svakom pružim šansu, pa čak i kada je najgori zločinac u pitanju. Trudio sam se, a tako je i Veljko Guberina govorio, da u takvom zločincu pronađem zrno ljudskosti koje bi za ono što je počinio moglo da ga koliko toliko opravda u ovozemaljskom životu. Najlakše je nekog osuditi i baciti na njega drvlje i kamenje, a najteže je u njemu pronaći čoveka. Naučen sam da samo Gospod ima pravo da sudi da li je neko kriv ili nije, te da to nije moj posao. Boraveći u političkom životu dugi niz godina i sam sam radi političke borbe i žara osuđivao mnoge, misleći da ću se dopasti biračima i da tako stičem poene. Danas sam sazreo i to ne radim, jer ko sam ja da bilo kome sudim za njegova dela. Pojedini društveno-politički radnici, kolege advokati, vajni pravnici, idu od televizije do televizije i ponašaju se kao najgora inkvizicija, osuđujući ljude protiv kojih sud još nikakvu odluku nije doneo, ali koji moraju unapred medijski da budu linčovani – baš zato da sud nikako ne bi smeo da ih oslobodi, zbog jezivog narativa koji je o njima stvoren.

Navešću primer Aleksandra Jovičića, nekada mlade nade SNS-a, narodnog poslanika i bivšeg predsednika opštine Palilula. Uhapšen je bezmalo na radnom mestu, izveden s lisicama na rukama, pod optužbom za ne znam kakvu korupciju u vezi sa legalizacijom bespravno podignutih objekata na opštini Palilula. Zajedno sa njim, uhapšena je na pravdi Boga kamara ljudi, bivših opštinskih službenika. Ne želeći, s obzirom na to da sam branilac Aleksandra Jovičića, da komentarišem suđenje, mada je ono javno i svako može da ga prati, biću slobodan da kažem kako je to samo jedno u nizu besmislenih suđenja, za koje ćemo potrošiti silna sredstva u vetar. Tim pre što je država donela novi zakon u vezi sa upisom bespravno podignutih objekata, te je praktično dekriminalizovala do danas učinjenu nelegalnu gradnju. Osvrnuću se samo na onaj ljudski deo i položaj samog Jovičića u društvu. Uzgred, od kada je otišao iz parlamenta da bude predsednik opštine Palilula – a jedan sam od retkih koji mu je sugerisao da to nikako ne čini, ali me nije poslušao – nismo imali gotovo nikakav kontakt. Bio je nešto ljut na mene, pa nismo imali preku potrebu da se čujemo i viđamo, niti o bilo čemu da razgovaramo. Oni koji su ga opsedali, kojima je uvek bio na usluzi, koji su sa njim išli na ručkove i večere, kleli se u prijateljstvo, njih danas više nema. Nema nikog iz stranke da ga pozove i pita kako je, da li mu nešto treba, ima li za život, kako su ti deca? Posle hapšenja, osim jednog istaknutog privrednika čije ime neću da spomenem, nije mu se javio niko. No, svi su znali da ga na svakom koraku osuđuju, iznoseći besmislice o navodnom pronađenom enormnom kešu u njegovoj kući, kako ima avion, kako se ponašao bahato… Isti oni, koji su samo do juče bili sa Jovičićem nerazdvojni, pretvorili su se u najgore kerbere i počeli su da ga ogovaraju gde su stigli. Odjednom, niko više ne diže slušalicu, nikom više nije potreban i što je najgore kriv je, kako za vlast, tako i za opoziciju, bez obzira što je pitanje kako će se taj postupak završiti i ima li uopšte njegove krivice. Tvrdim da je nema i da je čitav postupak apsolutni idiotizam, ali sačekajmo epilog. Ovde samo želim da postavim pitanje – kakvi smo to ljudi?

Primer Dijane Hrkalović je još drastičniji. Dok je slovila za jednu od najmoćnijih žena u Srbiji, nije mogla da živi od poziva. Danas, kada je raščerečena u medijima, namazana svim mogućim medijskim fekalijama i optužena pred sudom, čak i posle jezive operacije koju je imala i posle koje je zauvek ostala bez mogućnosti da se ostvari kao majka, nema nikog da je pozove. Do juče najbolji prijatelji, posebno oni koji su se utrkivali da joj dođu na rođendan i kupe što lepši poklon, netragom su nestali.

Pričao sam i sa Tomislavom Momirovićem, mojim dobrim višegodišnjim poznanikom, koga inače brani uvaženi kolega Palibrk. Javio sam mu se, jer se znamo za fakulteta i ljudski je javiti se čoveku kada je u muci. Prvi dobavljači koji su mu okrenuli leđa, bili su ljudi iz stranke. Takođe, malo ko ga danas pozove, niko ne pita kako mu je, kako podnosi sve laži koje se o njemu objavljuju, a do juče nije mogao da živi od poziva. Isto je i sa Goranom Vesićem, koji je mnogima pomagao, činio za njih sve i svašta, a danas ga ne zovu ni da pitaju kako mu je zdravlje, posle silnih operacija. Priznao mi je da je iz imenika izbrisao više od 900 brojeva. Kapa dole, slično sam odavno uradio, jer sam shvatio da u politici ne postoje prijateljstva, da čovek jedino može da se pouzda u sopstvenu porodicu i eventualno nekog prijatelja iz detinjstva ili mladosti. Zato se već dugi niz godina slabo družim sa bilo kim, nove prijatelje ne stičem, one koje imam stekao sam u školskim i studentskim danima.

Vraćam se na početak teksta i reči Veljka Guberine. Moj posao kao advokata jeste da budem uz branjenika, pa taman i da me svako kamenjem gađa. To je moja profesionalna, ali i ljudska dužnost, posebno ako te ljude od ranije poznajem. Bez obzira na to da li smo bili u dobrim ili lošim odnosima, kada je neko u muci, neću da ga šutiram dok je na zemlji, već ću mu pomoći da se podigne. Ne podnosim kada na mrtvog kurjaka i fukara diže onu stvar. Danas me pitaju da li bih branio nekog blokadera. Besmisleno je pitanje, jer to je moja dužnost. Čovek se našao iza rešetaka, tu za mene nema više priče, moj posao je da ga branim, a i ljudski sa njim da sednem i da razgovaram. Upoznajući muke svih nabrojanih, a iza rešetaka je situacija i onog ultrabogatog i ultrasiromašnog jednaka, mnogo toga možete da naučite. Pre svega šta znači biti čovek i koliko je strašno kada vi dajete sebi za pravo da nekog javno osuđujete. Kroz stotine razgovora kako sa njima, tako i sa članovima njihovih porodica, shvatio sam koliko brzo odete u zaborav, kao i koliko život ume da bude surov. Danas si na pijedestalu i misliš da si moćan, a sutra si u blatu i memli neke ćelije, nebitan za bilo koga. Mislite o tome, posebno vi koji se lažno kunete u prijateljstva, jer sve ovo što su ovi ljudi doživeli, možete sutra i vi da doživite.