Novogodišnja pitalica

Kraj godine je vreme kad se osvrćemo i svodimo račune, bilo finansijske, bilo one prave životne. Tokom godine, zaokupljeni dnevnim brigama i poslovima, retko imamo priliku da razmišljamo o opštim stvarima i da iz šire perspektive sagledamo kuda idemo i dokle smo dogurali. To je vreme kada pitamo se šta je ostalo od lanjskih obećanja datih sebi – ako ih se uopšte setimo. Koliko smo smršali, da li smo ostavili pušenje, koje smo prilike propustili, a koje su nam se lepe stvari desile mada im se nismo ni nadali. Šta je krenulo naopako, a šta je prošlo i bolje nego što smo planirali. Koji su nas prijatelji zaboravili, a koje smo i zbog čega mi napustili i kakvi su divni novi ljudi koje smo upoznali. U svakom slučaju, kraj godine je zgodno vreme da se zamislimo nad stvarima koje nam se čine normalne ili kao deo nekog prirodnog toka. 
Jedna od takvih stvari o kojima retko razmišljamo jeste kakav smo mi to narod, kako nas drugi vide, kako sebe vidimo i koliko se lično doživljavamo kao deo tog naroda. A prvi znak da mu pripadamo jeste taj što se time ponosimo (ili pak toga stidimo), makar ta osećanja bila vezana i samo za banalne situacije kao što su sportski (ne)uspesi. U godini koju su obeležile podele toliko besmislene da im je teško dati čak i razumno ime, pa na silu one „druge” označavamo kao ćacije ili blokadere, zaboravili smo da svi pripadamo jednom narodu i da živimo u jednoj državi. Pa i više od toga, zaboravili smo da uz sve političke razlike delimo zajedničku kulturu i sličan mentalitet, koji se nije mnogo promenio od vremena kad su o njemu, svako na svoj način, pisali Vuk Karadžić, Jovan Cvijić i Vladimir Dvorniković. 
Još snažniji uticaj na samopoimanje naše kulture imali su pisci poput Andrića, Crnjanskog i Selimovića i sigurno je da su ovi pronicljivi znalci individualne i kolektivne psihologije ne samo prepoznali ključne odlike našeg mentaliteta, nego su i uticali da one ojačaju i da se kristališu u našoj kolektivnoj svesti. Kad je o književnicima reč, svakako treba pomenuti i Momu Kapora i Duška Radovića, koji su na popularniji, ali nikada prizeman način, ponekad cinično, ali nikada maliciozno, ponekad nostalgično, ali nikad patetično i uvek duhovito opisali dobre i loše strane našeg mentaliteta. 
Nažalost, već odavno nema ovakvih velikana da nas podsete gde grešimo i na šta treba da budemo ponosni. Ipak, uprkos tome, ili baš zbog toga, ljudi osećaju potrebu da o tim stvarima razmišljaju i iznesu svoje mišljenje. 
Možda bi u ove praznične dane, umesto da čitaju i slušaju šta drugi o tome imaju da kažu, čitaocima „Politike” bilo zanimljivije da se zabave postavljajući sebi pitanja na koja nema tačnih i netačnih, već samo iskrenih i neiskrenih odgovora. Na primer, šta je prva asocijacija na reč Srbija? Kako bi se strancima koji nikad nisu bili u Srbiji mogli opisati Srbi kao narod? Koliko nam je uopšte važno što smo Srbi (ili pripadnici nekog drugog naroda koji živi u Srbiji) i da li smo ikada osetili ponos ili stid što pripadamo svom narodu? Koji su nam istorijski događaji, ličnosti ili aspekti kulture posebno značajni? Kako nas drugi narodi vide? Šta bismo promenili u našem mentalitetu, a šta ni po koju cenu ne bismo smeli da promenimo ili izgubimo? 
Nekako sam uveren da bismo analizom ovih odgovora svi zajedno shvatili koliko smo međusobno jedini drugima bliži nego što se to na prvi pogled čini ili što se pokušava prikazati u medijski zagađenom prostoru. Pokazalo bi se da ekstremni pogledi na ova pitanja uopšte nemaju onu popularnost koju im daju mediji samo iz razloga što su medijski interesantni. 
Pokazalo bi se da, što bi rekao Moma Kapor, jedino mi međusobno možemo da razumemo kada neko na pitanje kako si odgovori sa „evo”, a na pitanje šta radiš – „ma”... 
Pokazalo bi se da, uprkos svemu, još postoji snažan kolektivni duh i duboko ukorenjen nacionalni ponos. Pokazalo bi se da i danas postoji ona sklonost ekstremnim raspoloženjima koja su opisali raniji karakterolozi, u kojima se smenjuju euforija i očaj. Pokazalo bi se da su, uprkos svojoj iracionalnosti, inat, improvizacija i snalažljivost i dalje visoko kotirane vrednosti. Pokazalo bi se da smo ponosni na lepote svoje zemlje, na svoje sportiste, na gastronomiju i gostoprimstvo koje uz nju ide. Pokazalo bi se da, uprkos tome što nas optužuju za autoritarnost, upravo suprotno – imamo usađen osećaj za individualnu slobodu i kršenje nametnutih pravila, makar nam to ne išlo na korist. I ono što je možda najvažnije, pokazalo bi se da, kao nigde, gajimo specifičan osećaj za humor, koji dolazi do izražaja posebno u kriznim vremenima. Setimo se samo kako je „Tviter” bio preplavljen i nije mogao da primi onu bujicu doskočica i šala kad nas je spopala korona. 
U vreme velikih svetskih turbulencija, u kojima se dešava da države, pa čak i čitavi narodi nestanu, možda i nije najvažnije da sumiramo i analiziramo odgovore na sva ona pitanja, već da pre svega sebe zapitamo ko smo i šta smo spremni da učinimo da ostanemo to što jesmo. Ako ni iz kog drugog razloga, onda bar zato da, šta god da se dogodi sutra, budemo svesni na koji način i koliko smo pojedinačno sami tome doprineli.

*Profesor Filozofskog 
fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista