Новогодишња питалица

Крај године је време кад се осврћемо и сводимо рачуне, било финансијске, било оне праве животне. Током године, заокупљени дневним бригама и пословима, ретко имамо прилику да размишљамо о општим стварима и да из шире перспективе сагледамо куда идемо и докле смо догурали. То је време када питамо се шта је остало од лањских обећања датих себи – ако их се уопште сетимо. Колико смо смршали, да ли смо оставили пушење, које смо прилике пропустили, а које су нам се лепе ствари десиле мада им се нисмо ни надали. Шта је кренуло наопако, а шта је прошло и боље него што смо планирали. Који су нас пријатељи заборавили, а које смо и због чега ми напустили и какви су дивни нови људи које смо упознали. У сваком случају, крај године је згодно време да се замислимо над стварима које нам се чине нормалне или као део неког природног тока. 
Једна од таквих ствари о којима ретко размишљамо јесте какав смо ми то народ, како нас други виде, како себе видимо и колико се лично доживљавамо као део тог народа. А први знак да му припадамо јесте тај што се тиме поносимо (или пак тога стидимо), макар та осећања била везана и само за баналне ситуације као што су спортски (не)успеси. У години коју су обележиле поделе толико бесмислене да им је тешко дати чак и разумно име, па на силу оне „друге” означавамо као ћације или блокадере, заборавили смо да сви припадамо једном народу и да живимо у једној држави. Па и више од тога, заборавили смо да уз све политичке разлике делимо заједничку културу и сличан менталитет, који се није много променио од времена кад су о њему, свако на свој начин, писали Вук Караџић, Јован Цвијић и Владимир Дворниковић. 
Још снажнији утицај на самопоимање наше културе имали су писци попут Андрића, Црњанског и Селимовића и сигурно је да су ови проницљиви зналци индивидуалне и колективне психологије не само препознали кључне одлике нашег менталитета, него су и утицали да оне ојачају и да се кристалишу у нашој колективној свести. Кад је о књижевницима реч, свакако треба поменути и Мому Капора и Душка Радовића, који су на популарнији, али никада приземан начин, понекад цинично, али никада малициозно, понекад носталгично, али никад патетично и увек духовито описали добре и лоше стране нашег менталитета. 
Нажалост, већ одавно нема оваквих великана да нас подсете где грешимо и на шта треба да будемо поносни. Ипак, упркос томе, или баш због тога, људи осећају потребу да о тим стварима размишљају и изнесу своје мишљење. 
Можда би у ове празничне дане, уместо да читају и слушају шта други о томе имају да кажу, читаоцима „Политике” било занимљивије да се забаве постављајући себи питања на која нема тачних и нетачних, већ само искрених и неискрених одговора. На пример, шта је прва асоцијација на реч Србија? Како би се странцима који никад нису били у Србији могли описати Срби као народ? Колико нам је уопште важно што смо Срби (или припадници неког другог народа који живи у Србији) и да ли смо икада осетили понос или стид што припадамо свом народу? Који су нам историјски догађаји, личности или аспекти културе посебно значајни? Како нас други народи виде? Шта бисмо променили у нашем менталитету, а шта ни по коју цену не бисмо смели да променимо или изгубимо? 
Некако сам уверен да бисмо анализом ових одговора сви заједно схватили колико смо међусобно једини другима ближи него што се то на први поглед чини или што се покушава приказати у медијски загађеном простору. Показало би се да екстремни погледи на ова питања уопште немају ону популарност коју им дају медији само из разлога што су медијски интересантни. 
Показало би се да, што би рекао Мома Капор, једино ми међусобно можемо да разумемо када неко на питање како си одговори са „ево”, а на питање шта радиш – „ма”... 
Показало би се да, упркос свему, још постоји снажан колективни дух и дубоко укорењен национални понос. Показало би се да и данас постоји она склоност екстремним расположењима која су описали ранији карактеролози, у којима се смењују еуфорија и очај. Показало би се да су, упркос својој ирационалности, инат, импровизација и сналажљивост и даље високо котиране вредности. Показало би се да смо поносни на лепоте своје земље, на своје спортисте, на гастрономију и гостопримство које уз њу иде. Показало би се да, упркос томе што нас оптужују за ауторитарност, управо супротно – имамо усађен осећај за индивидуалну слободу и кршење наметнутих правила, макар нам то не ишло на корист. И оно што је можда најважније, показало би се да, као нигде, гајимо специфичан осећај за хумор, који долази до изражаја посебно у кризним временима. Сетимо се само како је „Твитер” био преплављен и није могао да прими ону бујицу доскочица и шала кад нас је спопала корона. 
У време великих светских турбуленција, у којима се дешава да државе, па чак и читави народи нестану, можда и није најважније да сумирамо и анализирамо одговоре на сва она питања, већ да пре свега себе запитамо ко смо и шта смо спремни да учинимо да останемо то што јесмо. Ако ни из ког другог разлога, онда бар зато да, шта год да се догоди сутра, будемо свесни на који начин и колико смо појединачно сами томе допринели.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа