Vinska i porodična loza Radenković

Usred sela Trnavci, Župa aleksandrovačka, nalazi se kuća na sprat, sa stubovima ispred, stamena i stara,  kao da je preneta iz Knez Mihailove u Beogradu. Izgrađena je 1932. godine kao dom porodice Radenković, familije koja je počela da se bavi vinarstvom i trgovinom još sredinom devetnaestog veka. Danas se istim poslom bave i njihovi potomci. Porodični krug osnivača i nastavljača vinarske i vinogradarske tradicije ide po imenima: Milun (1854), Gvozden (1883), Đorđe (1907), Milun (1947), Gvozden (1973).  Budući nastavljači su Đorđe (1997) i drugi Đorđe (1998) koji će tek da uče. 

Uz staru zgradu je nova zgrada, nalik savremenom lovačkom domu iz Švajcarske, tu je i prostorija za degustaciju vina, ima i domaćeg sira u frižideru. Da se oseti ukus vina za koje poznavaoci kažu da je, možda, najbolje srpsko vino danas. Iz podruma Radenković nastalo je i preduzeće "Vineko" čiji je direktor Gvozden Radenković. On iznosi osnovne postavke poslovanja: "Sadašnji kapacitet podruma: pola miliona boca; površina pod sopstvenim vinogradima oko 35 hektara (za sada); podrum je izgrađen iz temelja po savremenom projektu, a vinograd je podignut 2000. godine po projektu i izboru sorti jednog od najvećih stručnjaka za vinogradarstvo kod nas i u svetu, profesora dr Lazara Avramova. Vinograd se tretira ekološkim sredstvima dozvoljenim u Evropskoj uniji. Brižljivo se obrađuje i strogo se kontroliše prinos. U godinama kada je prinos veći, u toku zrenja deo roda se odbacuje; vrši se ’zelena rezidba’ da bi ostatak roda imao kvalitet i zadovoljavajuću količinu šećera, jer kako poznavaoci kažu: ’Vino se u vinogradu pravi’. U podrumu vino odležava, u prohromskim sudovima i drvenim ’barik’ buradima od 225 litara; podrum je opremljen i uređajima za kontrolisanu fermentaciju i hladnu stabilizaciju, kao i sistemom za ubacivanje inertnog gasa koji je instalirala u svetu poznata firma "Meser-Tehnogas". Cilj nam je da nastavimo tradiciju po savremenim ekološkim principima, od predaka zadržavši ljubav, disciplinu i skromnost, bez koje se dobro vino ne može stvoriti. Domaće tržište je veoma važno, jer sa njega i sami potičemo i u ovom trenutku, sopstvenom distribucijom snabdevamo veliki broj elitnih restorana, kao i neke renomirane lance prodaje. Važno nam je da kontrolisanom prodajom stalno budemo prisutni u njima. Jedan od strateških ciljeva firme jeste i izvoz vina u Japan i Rusiju, gde smo uspeli da sa strateškim partnerom osnujemo firmu koja ima licencu za uvoz vina u Rusiju..."

Mladi direktor podrazumeva skromnost, kao uslov za pravljenje vina. Otkud mu to?

Nasledio od dede. Tako izgleda. Zahvalni potomci dr Đorđa Radenkovića svečano će na dan Svetog Đorđa, slavu Đurđicu, obeležiti stogodišnjicu njegovog rođenja (16. novembar 1907) i iskazati mu poštovanje. Đorđe je prvi Srbin koji je studirao, između dva rata, na Visokoj školi vinarstva u Bordou, najuglednijoj u toj oblasti. Potom je doktorirao na Pravno-ekonomskom fakultetu u Sorboni. Govorio je sedam jezika. Izvrsno svirao violinu. U lovu sagledavao jedinstvo prirode i čoveka. Oni koji su ga poznavali pamte ga kao tihog čoveka koji se nije smejao grohotom, ali je iznutra bio nasmejan uvek. Duhovitost mu je bila darovana, nenametljiva dok ne izazove zdrav smeh prijatelja i rodbine. Iza svake njegove naizgled stroge, ali ozbiljne reči nazirala se šala, dosetka, poslovni predlog, očinski savet, uputstvo kako valja činiti. Iza svakog vica, anegdote, stajala je poruka, pouka, naravoučenije, amanet. Ko god ga je poznavao – znao je da "čika Đoka" nikad nije bio nadmen. Nadmoćan, da. Skroman uvek. Zato ga nisu trpeli oni koji su bili nadmeni, a nisu bili nadmoćni.

Božidar Mihajlović (1934), inženjer vinarstva, dugogodišnji član i predsednik Saveznog fonda za izvoz vina i Udruženja vinogradara i vinara Jugoslavije, veliki je poznavalac vina. Nema podruma od Triglava do Đevđelije da ga nije obišao i vino probao. Početkom osamdesetih godina bio je član svetske komisije za degustaciju vina s kojim druguje pola veka: "Radenkovići su uvek bili dobri vinogradari, postali su jaki odmah posle Prvog svetskog rata, a Đorđa sam upoznao dok sam studirao Poljoprivredni fakultet, kao najcenjenijeg stručnjaka i divnog čoveka. Njegov dolazak bio je presudan za ’Rubin’, jer je kao najbolji stručnjak u toj oblasti uspeo da napravi i proda velike količine vinjaka. Dok je on proizvodio 1.300 vagona godišnje, ’Vino Župa’ je proizvodilo 180 vagona." I ne samo to.

Kada je od 50 vagona uskladištenog vinskog destilata u podrumu "Rubina"  (fabrika je te, 1960. godine bila pred propašću, "s pečatom od voska na vratima") napravio, uz pomoć kolega, jedinstveno piće vinjak, srpski konjak (po savetu prijatelja iz Bordoa) i plasirao ga u milionskim količinama flaša na rusko tržište, izazvao je pravi privredni bum. Nekome se to nije baš dopalo; nije ovaj uvaženi stručnjak bio mnogo "politički simpatičan i prikladan" za ondašnji zanos samoupravljanja. Tada je čak i objavljen zlonameran napis s karikaturom čoveka pred ogledalom i naslovom "Sam sebi direktor". Pa, naravno – kažu potomci – da je bio sam sebi direktor kada je bolje od svih znao i kako se vinjak pravi i kako se vinjak prodaje. Kažu da nije bilo boljeg stručnjaka i komercijaliste u istom čoveku. Za njega je gospodstven, značilo biti skroman. Pogodile su ga uvrede. Laži. Gluposti.

Potomci su mu na Trnavačkoj Čuki, uzvišenju iznad sela, postavili četvorougaoni, kameni spomenik, baš na mestu gde je "čika Đoka" često dolazio da razmišlja uživajući u pogledu na Kopaonik, Stolove, Goč, Jastrebac. Na jednoj strani spomenika piše: "Mudrost se ne može saopštiti". Možda je tu čika Đoka smislio kako da stvori najprodavanije alkoholno piće u celoj bivšoj Jugoslaviji i da od propalog socijalističkog preduzeća stvori lidera u proizvodnji alkoholnih pića. Možda je na Trnavačkoj Čuki i ostavio amanet naslednicima da sačuvaju srpsko vinogorje.