Vera bez dela je mrtva kao telo bez duše

Narodna mudrost kaže: Kad je Bog na prvom mestu, onda je sve na svom mestu. U suprotnom, pojedinci, porodice, pa i celi narodi, u problemu su dok se ne okrenu Hristu, koji je „Put i Istina i Život” (Matejevo i Jovanovo jevanđelje, 16, 16–18; 14,6), upravo Crkvi Njegovoj, koju je kao Sin Božji kroz krsnu smrt i vaskrsenje osnovao kao živi organizam. Proširili su je njegovi apostoli, a među slovenske narode Sveta braća Ćirilo i Metodije i njihovi sledbenici u našem narodu.

Svetog Savu Nemanjića, koji je na krštenju dobio ime Rastko, Gospod je preko roditelja Nemanje i Ane 1175. godine podario rodu našem. Kao mladić žedan večnog života odlazi tajno u Svetu Goru, gde se u Hristu rađa kao monah Sava, koji se odrekao carstva zemaljskog. To je učinio i otac mu veliki župan Stefan Nemanja 1196, zamonašivši se pod imenom Simeon. Na zov sina Save odlazi u okrilje Svete Gore, a supruga mu Ana (monahinja Anastasija) ostala je u otadžbini.

U Atonskoj Gori Simeon i Sava davali su velike priloge Vatopedu i drugim svetinjama, pa su od Aleksija Trećeg, cara Vizantije, dobili na dar da podignu manastir Hilandar za večno pribežište Srbima. On će biti i prvi srpski univerzitet, gde će 3/16. februara 1200. pred ikonom Svete Bogorodice Simeon (Nemanja) usnuti u Bogu. Iz njegovog groba poteklo je sveto miro te je Nemanja nazvan Simeon Mirotočivi, kako ga je i Sveta Gora proglasila svecem.

Sava od 1207. do 1217. putuje po narodu podižući svetinje, a gde ne stigne pobada krstove prosvećujući Srbe. Papin poslanik iz Rima 1217. godine donosi krunu da kruniše Stefana za kralja Raške (Srbije). Sveti Sava je u Nikeji od patrijarha Manojla Haritopula Sarantena hirotonisan za prvog srpskog arhiepiskopa (1219), a 1233. će se povući, ustupajući duhovni presto arhiepiskopu Arseniju Sremcu.

Sveti Sava je pripremio zbornik duhovnih i svetovnih zakona – Nomokanon (Zakonopravilo), po kojem će se u njegovih deset eparhija Srpske crkve živeti, čije će plodove prihvatiti i neke druge države Slovena.

A 21. maja 1221. Sveti Sava je na Spasovdan, u manastiru Žiča, krunisao brata Stefana, koji se potpisivao kao prvovenčani kralj. Na tom saboru Sv. Sava je održao besedu „O pravoj veri”, koja je ispovedana i propovedana na sedam svetih vaseljenskih sabora. Jer vera bez dela je mrtva kao telo bez duše, uči nas Hristov apostol Jakov.

Sveti Sava je dvaput išao u Svetu zemlju Jerusalim i obilazio druge svetinje istoka. Vraćajući se sa drugog putovanja preminuo je 1236. u Bugarskoj, u Trnovu, gde ga je sahranio car Jovan Asen. Savin sinovac srpski kralj Vladislav preneo je Svetog Savu u svoju zadužbinu manastir Mileševu. U vreme ropstva pod Turcima Srbi su podigli ustanak i pobeđivali pod zastavama Sv. Save. Sinan-paša uzeo je Savine mošti (moći) i spalio ih na Vračaru da bi se osvetio Srbima.

Duh Svetog Save, pun Božje Hristove sile, krepio je i jačao Srbe pre i tokom turskog zuluma i kasnije, u stradanjima balkanskih i oba svetska rata. Srbi su, izuzev preverenih, bili i ostali Hristovi svetosavci. Sveti Nikolaj Velimirović veli da je Sveti Sava najveći svetitelj Balkana i da je Srbin koji se najviše približio Hristu. Prvu srpsku državu stvorili su sveci Simeon i Sava, a svetosavlje je bilo i ostalo neuništiva sila Božja.

Aleksandar Sredojević,

sveštenik