Francuz po rođenju, Srbin po opredeljenju

Domaće vaspitanje i odvažnost bili su ključni kada je Arno Gujon kao tinejdžer, sa svega 13 godina, odlučio da podrži medijski stigmatizovan narod, dok je tada bilo popularno napadati Srbe i pripisivati im razna nepočinstva uz pravdanje agresije NATO-a i etničkih čišćenja poput „Oluje”. Hrabrost je pokazao i kada je prihvatio poziv predsednika Aleksandra Vučića, odlučivši da se oštro suprotstavi medijskim lažima i spekulacijama i da se bori za interese srpskog naroda koje su predstavnici neoliberalnog kapitalizma svesno žrtvovali u balkanskoj koridi.

Danas Gujon to čini sa mesta direktora Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju. A i mnogo pre toga poput modernog francuskog pisca Emila Zole i njegovog članka „Optužujem” otvoreno je stao na srpsku stranu i formirao nevladinu organizaciju „Solidarnost za Kosovo”, koja dvadesetak godina pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji. Omogućio je hiljadama mladih ljudi da izađu iz geta koji im je nametnut, da prvi put u životu vide more i da dobiju poklon za Božić i Novu godinu. U istoriji Srbije zapisana su imena Rebeke Vest, Arčibalda Rajsa i Petra Handkea, koji su ličnom hrabrošću pomogli našem narodu kad je bilo najpotrebnije. Početak 21. veka pripada mladom Francuzu koji je na delu pokazao šta znači poštovati porodicu, kulturu i tradiciju jednog naroda.

Kada je prvi put organizovao konvoj iz Francuske za KiM, mnogi su mislili da je štamparska greška dok je govorio da je to pomoć za obespravljene Srbe. Posle brojnih tekstova u štampi, časopisima i knjigama, ali i televizijskih priloga, snimio je dokumentarac koji je iz temelja pomerio stavove brojnih francuskih intelektualaca. Umesto da zaključke donose zdravo za gotovo, omogućio je da se čuje glas srpskih žrtava. Za 20 godina „Solidarnost za Kosovo” realizovala je 55 konvoja pomoći za KiM, a u januaru će realizovati 56. po redu, za koji su njihovi volonteri iz Francuske već spremni.

Za dve decenije obnovili su 54 škole za đake na Kosovu i Metohiji, što je rezultat na koji su izuzetno ponosni. Renovirali su sportske terene i obezbedili sportske rekvizite i opremu za decu koja sada mogu tamo da treniraju i bave se sportom. Podelili su plastenike, izgradili samoodržive farme, renovirali medicinske ustanove, nabavili poljoprivrednu mehanizaciju, podelili stoku i živinu. I što je najvažnijem pokazali su Srbima na KiM da su tu za njih i da će biti tu dokle god im je njihova pomoć potrebna. Zato se s pravom mnogi i danas pitaju ko je Arno Gujon, koji je svoj život posvetio pomaganju najmlađima na Kosmetu i ko se poslednjih godina otvoreno u zapadnim medijima bori za interese naše zemlje.

– Francuz po rođenju, Srbin po opredeljenju. Odrastao sam uz priče o pravdi, slobodi i prijateljstvu između Francuske i Srbije. U detinjstvu sam dosta slušao o Srbiji i Srbima od svog oca i dede. Često su pričali o istoriji i prijateljstvu između naša dva naroda. Kada je 1999. godine Srbija bombardovana, u našoj kući se o tome mnogo razgovaralo s jasnim protivljenjem toj agresiji i sa dubokim osećajem nepravde koja je naneta Srbiji – kaže u razgovoru za „Politiku” Arno Gujon.

Kao mladić, shvatio je da reči imaju težinu, ali da dela imaju još veću. „Zato sam, zajedno sa svojim bratom i prijateljima, nakon pogroma Srba 17. i 18. marta 2004. godine osnovao ’Solidarnost za Kosovo’, kako bi pomogli deci i porodicama koje su na Kosovu i Metohiji živele zaboravljene i izolovane”, podseća Gujon. Zato dve decenije kasnije, posle desetina humanitarnih konvoja, obilaska stotinu sela i upoznavanja na hiljade ljudi, sa zadovoljstvom može da kaže da je ta misija oblikovala njegov život. Poslednjih godina, otkako je direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Vlade Republike Srbije, njegova se uloga proširila.

„I dalje pomažem ljudima na Kosmetu preko svoje humanitarne organizacije, ali istovremeno u zapadnim medijima govorim ono što se često ne čuje, a to je istina o Srbiji, o njenim ljudima, kulturi, o nepravdama koje su joj nanete, ali i o njenoj snazi, upornosti i dostojanstvu. Ovde u Srbiji imam dom, porodicu i prijatelje. Ovo je moja druga otadžbina po izboru, po srcu i po vrednostima”, ističe Gujon. Naglašava da su mu roditelji usadili prave vrednosti, pre svega osećaj za pravdu, solidarnost i poštovanje istine.

„Te 1999. godine bio sam tek trinaestogodišnjak kad je propaganda u Francuskoj bila takva da su svi morali da imaju ’mišljenje’, čak su i deca morala da znaju sve o ’lošim Srbima’, jer su u školama organizovane debate. U mojoj školi, sećam se, organizovana je debata o ’vazdušnim udarima’. Niko tada nije upotrebljavao reč rat, pretpostavljam da im je ova druga zvučala manje strašno. Na jednom času rasprava se povela nakon bombardovanja zgrade RTS-a, kada je poginulo 16 zaposlenih. Profesor je žustro tvrdio da je cilj bio legitiman, jer je RTS navodno emitovao režimsku propagandu. Ja sam izrazio svoj stav da nije normalno bombardovati medijsku kuću i da se takav čin kosi sa zakonima rata”, svedoči Gujon.

Kaže da je izneo nekoliko argumenata, koje je većinom čuo od oca, „o tome da smo žrtve dezinformisanja, o čudovišnom bacanju bombi s osiromašenim uranijumom na civilno stanovništvo i o tvrdnjama da se time čini ’humanitarno delo’”. „Nakon mog izlaganja iznenadila me je profesorova reakcija. Odjednom je izgubio hladnokrvnost i počeo da viče da nemam pravo da govorim takve stvari. Bio je ostrašćen. Nekoliko godina kasnije sreo sam ga u jednoj knjižari. Bilo mu je neprijatno. Rekao mi je da nisam grešio kada sam tako govorio, čak mi je priznao da je od tada u mnogome promenio svoj stav”, ističe Gujon.

Seća se da se tokom bombardovanja na televiziji u Francuskoj moglo videti samo ono najgore o Srbima. Tada je od oca, verovatno radi ravnoteže, slušao ono najbolje. Znao je da time što su bombardovali jedan narod u srcu Evrope nisu činili nikakvo humanitarno delo. Bio je tada dečak, ali je nepravdu jasno osećao. „I upravo se tada u meni urezalo uverenje da moramo biti solidarni sa srpskim narodom. I dalje imam isti osećaj kao tada, a možda čak i jači nakon svega što sam lično video i doživeo na KiM”, navodi Gujon.

Ko je ovaj šarmantni posvećenik ideji pomoći srpskom narodu na Kosmetu, posebno deci? Rođen je 1985, kao najmlađe dete u porodici, u Grenoblu, gradu u jugoistočnoj Francuskoj, u podnožju Alpa. Odrastao je u složnoj porodici u kojoj su se negovali tradicija, rodoljublje i istorijsko prijateljstvo između Francuske i Srbije. Roditelji su ih vaspitavali strogo i pravedno. Podizali su ih uz priče, nisu gledali televiziju, osim u retkim prilikama tokom vikenda.

„Moja majka Žozijan bila je učiteljica u malom mestu Žari kraj Grenobla, a otac Iv železničar, a po obrazovanju istoričar. Upravo od njega, kao i moj brat Bertran i sestra Oreli, prvi sam put čuo za Srbiju i Srbe kroz priče o Prvom svetskom ratu, o herojstvu srpske vojske i o kralju Petru Prvom, koji je, kao mladić, rame uz rame s Francuzima stao protiv Pruske. Te porodične priče bile su naša prva lekcija o francusko-srpskom prijateljstvu i dubini veza dva naroda. Odrastao sam u domu u kojem su se poštovali istina, istorija i slobodarski duh. Zato sam već kao tinejdžer imao potpuno drugačiji pogled na događaje u bivšoj Jugoslaviji od onog koji je tada dominirao u zapadnim medijima. Dok su mnogi prihvatali jednostrane narative, ja sam, zahvaljujući porodičnom nasleđu, znao da istina uvek ima više slojeva i da je potrebno čuti i drugu stranu”, objašnjava Gujon.

Navodi da bi, pored logičkog razmišljanja, voleo da ima očevu radnu etiku, tu njegovu stalnu potrebu da čita, piše, razmišlja. Navodi da je njegova biblioteka najbolji dokaz koliko je čitao i koliko je truda uložio da bi stekao znanje koje mu je bilo potrebno da tačno i široko sagleda svet. „Moj otac je istinski intelektualac u najboljem smislu te reči, jer preispituje svaku istinu, svaku tvrdnju, sve posmatra iz više uglova, postavlja prava pitanja i traži logične odgovore. Moja majka je dvadeset godina bila odbornik u svojoj opštini, a to je u Francuskoj veoma zahtevan posao, koji podrazumeva stalni rad, bez ikakvih privilegija. Ceo život bila je duboko posvećena svojoj zajednici i rešavanju lokalnih problema. Voleo bih da imam njenu snažnu energiju, njen žar u nastupima, njenu veštinu da govori pred ljudima. Ona to radi s velikom sigurnošću i autentičnom toplinom. Voleo bih da imam taj spoj vrlina svojih roditelja, očevu mudrost i majčinu energiju, i trudim se da im budem dostojan”, objašnjava Arno.

Kao mali posebno je voleo matematiku i fiziku i te predmete je lako savladavao. Nije bio ljubitelj likovne umetnosti, jer se u školi nije učilo crtanje, već se zadavala tema na koju je morao da „odgovori”. Kako je rastao, menjala su se i njegova interesovanja. Želeo je da bude policajac ili vojnik, ali pošto je strastveni skijaš i planinar, koji je planinario po Alpima, poželeo je da postane planinarski vodič. Taj posao bio je za njega u to vreme simbol slobode, avanture, susreta s prirodom i s ljudima. Završio je studije na univerzitetu u rodnom Grenoblu, a sa nepune 22 godine i postao master-inženjer ekologije.

Na konstataciju da je u Srbiji za mnoge politika postala omražena reč i na pitanje da li to važi i za njega, ističe da ga je „politika oduvek privlačila kao poziv koji služi opštem dobru”.

„Danas, nažalost, mnogi na politiku gledaju negativno, jer je poistovećuju sa strančarenjem i praznim politikantstvom. A prava politika je nešto sasvim drugo – to je ozbiljan, predan rad za zajednicu, rad koji donosi opipljive rezultate. Takvu politiku video sam kod svoje majke, koja je na lokalnom nivou svojim trudom uticala na živote ljudi oko sebe. U politici treba da budu oni koji su spremni da rade za opšte dobro, ponekad čak i na sopstveni teret, a ne za ličnu korist. Još kao dete bivao sam biran za predstavnika odeljenja, kasnije na fakultetu za predstavnika studenata. To mi je rano pokazalo jednu važnu istinu – da u politici nije dovoljno imati ideje, kao i to da one postaju vredne tek kad se pretvore u dela. Jedino dela ostavljaju trag. Ona menjaju društvo i čine ga boljim. To je politika kojoj verujem i kojoj sam posvećen”, kaže Gujon.

Na pitanje koju srpsku reč najviše voli i sa kojom se poistovećuje, odgovara kao iz topa – rodoljub, jer u njenoj etimologiji postoje dve snažne reči rod i ljubav. „To znači ljubiti svoj rod, svoje pretke, svoju porodicu, svoj narod, svoju civilizaciju i svet kojem pripadamo. Sve što se završava na ’-izam’ nosi u sebi element ideologije, a ideologije su po svojoj prirodi globalne, one ne prihvataju stvarnost takvu kakva jeste, već pokušavaju da je preoblikuju kako bi se uklopila u njihove okvire. To smo videli s komunizmom, s fašizmom, a danas vidimo s liberalizmom. Zato ne postoji ’rodoljubizam’ jer rodoljublje nije ideologija. Postoji patriotizam, ali ne i rodoljubizam. Biti rodoljub je stanje duha. Rodoljub može biti Srbin, Francuz, Alžirac, Brazilac, bilo ko na planeti. U tom bukvalnom smislu, mogu da kažem da sam i kao Francuz i kao Srbin rodoljub”, navodi Gujon.

Ističe da Srbija danas ima snažan glas, jasnu poruku i uverljiva dela koja tu poruku prate. „Narativ o srpskom narodu snažno se menja i to nabolje. Uverio se da ljudi širom sveta žele da čuju i drugu stranu priče. Kada im predstavite činjenice, kulturu, umetnost, humanitarni rad i istorijske veze, oni to umeju da cene. Većem samopouzdanju Srbije i promeni njenog imidža doprinelo je i to što je predsednik Aleksandar Vučić pokrenuo važne inicijative i projekte za očuvanje kulture sećanja, poput Obale jasenovačkih žrtava, izgradnje memorijalnih kompleksa, snimanja filmova i obeležavanja zajedničkih stradanja zajedno s Republikom Srpskom. Takođe, on nam je omogućio osnivanje Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju, koja je 2025. godine imala puno aktivnosti”, kaže Gujon i nastavlja:

„Nedavno sam boravio u Vašingtonu, gde sam učestvovao u jednom podkastu i sat vremena govorio na temu Srbije i KiM. Razgovarao sam s predstavnicima ’tinktenkova’, koji su integralni deo procesa razmatranja raznih pitanja i koji utiču na donošenje političkih odluka u Vašingtonu, a koji su bili jako zainteresovani da čuju nešto o Srbiji iz drugog ugla. Redovno govorim u francuskim medijima o Srbiji. Ugostili smo postdiplomce sa Harvarda, kao i mlade lidere iz Francuske koji se usavršavaju na Institutu za političku obuku u Parizu. U Budimpešti sam održao predavanje o srpsko-mađarskim odnosima na uglednom Mathijas Korvinus kolegijumu, koji pohađa više od 7.800 studenata iz celog regiona. Ugostili smo 30 reditelja iz 12 zemalja i tom prilikom sam razgovarao s njima o važnosti očuvanja domaće kinematografije u eri globalizacije”, ističe Gujon.

Podseća da je u 2025. Kancelarija za javnu i kulturnu diplomatiju, na čijem sam čelu, organizovala u Parizu izložbu „Susreti sa poslednjim Srbima na Kosovu i Metohiji” fotografkinje Ketrin Kuper, koja je prikazala kako izgleda borba Srba na KiM. „Učestvovali smo na Međunarodnom kongresu slavista u Parizu, koji je okupio više od 1.000 stručnjaka iz 45 zemalja, obeležili smo 100 godina proučavanja srbistike u Francuskoj na prestižnoj Sorboni. U Japanu, na Ekspo paviljonu u Osaki, predstavili smo srpski virtualni muzej ’Nasleđe Srbije’, na Malti smo podigli spomenik u čast poginulih srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata. Sve ove aktivnosti pokazuju da imamo šta da kažemo i da je svet spreman da nas čuje”, zaključuje Arno Gujon.

Rad, istina i odgovornost – vrednosti utkane u DNK

Na pitanje koje su vrednosti vrednosti utkane u njegov DNK, izdvaja – rad, istinu i odgovornost. „To su vrednosti koje sam naučio od roditelja. Od oca sam naučio da se svaka stvar mora dublje razumeti, da se istina traži strpljivo i uporno, da se preispituje i da se ne prihvata olako. Od majke sam poneo osećaj dužnosti prema zajednici, spremnost da se pomogne drugima i uverenje da i najmanji gest može da napravi veliku razliku”, poručuje Gujon.

Važno je da deca znaju ko su bili car Lazar i Jovanka Orleanka

Na pitanje kakav je Arno Gujon privatno i kako vaspitava svoje ćerke Milenu i Irenu i sina Viktora, direktor KJKD odgovara da se zajedno sa suprugom Ivanom trudi da decu vaspitava u francuskom i srpskom duhu. „Mi jesmo tradicionalna francusko-srpska porodica. Važno nam je da znaju ko je bio car Lazar, ali i ko je bila Jovana Orleanka. Deci smo od najranijeg uzrasta usadili ljubav ka knjigama i čitanju. Redovno im čitamo priče i na srpskom i na francuskom, tako da oni već imaju svoje biblioteke i na srpskom i na francuskom jeziku”, ističe Gujon.