U ratu ima više sreće nego pameti

U se­lu Du­bu kod Ba­ji­ne Ba­šte, gde ve­ko­vi­ma odo­le­va ne­ve­li­ka cr­kva brv­na­ra, ni­je iz­ble­de­lo se­ća­nje na Stra­hi­nju Ro­gi­ća, so­lun­skog rat­ni­ka iz ovog se­la od­li­ko­va­nog Ka­ra­đor­đe­vom zve­zdom. Za strah ni­je znao Stra­hi­nja, ju­nač­ki se bo­rio na Kaj­mak­ča­la­nu i dru­gim ra­ti­šti­ma za čast i slo­bo­du svog na­ro­da. O nje­mu su u knji­ga­ma „Vi­te­zi slo­bo­de” i „Be­smrt­ni rat­ni­ci va­ljev­skog kra­ja u ra­to­vi­ma 1912–1918” pi­sa­li Mi­lan Šan­tić i Mi­lo­rad Ra­doj­čić.

Bio je Ro­gić je­dan od 1.300 ka­pla­ra, ra­to­vao oko Šap­ca i Va­lje­va, na Stre­še­vu, Vla­si­ni, Ba­bi­noj gla­vi... Ju­nač­ki ju­ri­šao na Kaj­mak­ča­la­nu vra­ća­ju­ći na­zad bom­be ko­je su na srp­ske ba­ca­li bu­gar­ski voj­ni­ci, do­pri­neo za­ro­blja­va­nju Bu­ga­ra. Kao na­red­nik dva pu­ta sa­bor­ce sa­ču­vao od stra­da­nja. Tu bio ra­njen, ali se br­zo vra­tio u bor­be­ni stroj. Ova Ro­gi­će­va rat­na se­ća­nja iz 1916. za­be­le­žio je Mi­lan Šan­tić 1938. go­di­ne u za­pi­su „Na Kaj­mak­ča­la­nu”.

„U bol­ni­ci sam po ra­nja­va­nju ostao me­sec da­na, pa se opet vra­tim u je­di­ni­cu. Bi­li smo sa­da na ob­jav­ni­ci iz­me­đu Flo­ke i Če­ganj­ske ko­se ko­ja se zva­la Ko­man­dant­ski vis. Do­go­vo­rim se sa mo­jim gra­ni­ča­ri­ma šta da ra­di­mo i ka­ko da iz­beg­ne­mo gu­bit­ke.

– Da se pri­ta­ji­mo, go­spo­di­ne na­red­ni­če – sa­ve­tu­je me je­dan br­kaj­li­ja. – Ne­ka oni ba­ca­ju bom­be, pu­ca­ju ko­li­ko ho­će, mi će­mo ću­ta­ti kao da ni­ko­ga ne­ma. A kad po­đu na­pred, zna se. Po­ko­si­će­mo ih kao mi­še­ve.

Ta­ko smo i uči­ni­li. Ka­me­njar pa se sve ču­je. Do bu­gar­skih ro­vo­va ne­ma ni 30 me­ta­ra. Oni pred noć iz­la­ze, ku­pe dr­va... Na­pra­vim ski­cu onog po­lo­ža­ja gde su bi­la nji­ho­va mi­tra­lje­ska gne­zda. Ubr­zo za­tim ja­vi­še se na­ši ’mer­ze­ri’ (oru­đa krat­ke ce­vi). Pre­ko­pa­li su i raz­bi­li ce­lu ste­nu gde je bi­lo bu­gar­sko mi­tra­lje­sko gne­zdo. Sa­mo ce­vi vi­re, ali ni­ko se živ ne ja­vlja.

U dva ča­sa po po­no­ći sti­že na­re­đe­nje da se sme­ni­mo. Oni ose­ti­še sme­nu i otvo­ri­še va­tru iz onih ’mi­ner ver­fe­ra’. Pro­lo­mi se či­ta­vo br­do. Na­ša ar­ti­lje­ri­ja do­hva­ti i pu­na če­ti­ri sa­ta tu­kla ih je u gla­vu.

Su­tra­dan je­dan bu­gar­ski đak pod­na­red­nik pre­da­de se sa 10 voj­ni­ka. Čim je si­šao do­le pi­ta za me­ne i mo­je gra­ni­ča­re: ’Hte­li bi­smo da ih vi­di­mo’, ka­že on, ’jer su nam do­sta mu­ke za­da­li, zbog njih smo mo­ra­li da se pre­da­mo’. Po­sle smo se ša­li­li i sme­ja­li, kao da ju­če ni­smo pu­ca­li jed­ni na dru­ge...

Ne­go da se vra­ti­mo na na­še po­lo­ža­je. Sa oni­ma što su nam do­šli u po­moć od­bi­li smo bom­ba­ma tri ju­ri­ša. Sre­ća nas je slu­ži­la. U ra­tu ima vi­še sre­će ne­go pa­me­ti. Tu sam po­no­vo šrap­ne­lom ra­njen u le­đa, ali hva­la Bo­gu opet lak­še. U pre­vi­ja­li­štu sam bio sve­ga ne­ko­li­ko da­na.

Kad sam se vra­tio u vod jed­nog ju­tra sti­že na­re­đe­nje da sva­ka če­ta pred­lo­ži po jed­nog voj­ni­ka ili pod­o­fi­ci­ra za od­li­ko­va­nje. Mo­ji dru­go­vi se iz ro­va di­go­še, pa svi ka­žu ko­man­dan­tu: – Ro­gi­ću ustu­pa­mo sve što smo uči­ni­li, jer je on naj­bo­lji me­đu na­ma.

Ta­ko sam do­bio Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu. U po­hval­ni­ci pi­še da sam od­li­ko­van za­to što sam dva pu­ta spa­sao voj­ni­ke, u naj­te­žim mo­men­ti­ma pri­ba­vljao dra­go­ce­ne po­dat­ke i po­ka­zao lič­nu hra­brost. Ali, po­šte­ni da bu­de­mo, svi su mo­ji dru­go­vi bi­li hra­bri i vred­ni. Ne­go, eto, oni su me­ne vo­le­li pa me pred­lo­ži­li”, ka­zi­vao je po­sle ra­ta Stra­hi­nja.

Kad je otadž­bi­na oslo­bo­đe­na, sti­gao je u rod­ni kraj de­cem­bra 1918. Ja­vio svo­ji­ma da do­la­zi pa za­mo­lio da ga brat sa­če­ka sa ko­li­ma u Po­že­gi. Ni­je ga u pr­vi mah pre­po­znao, mi­mo­i­šli su se, a po­sle ga sti­gao na po­la pu­ta.

„Zar me ne po­zna­ješ, ka­že brat De­si­mir, i obo­ji­ca za­pla­ka­smo. – Maj­ka nam je bo­le­sna i Bo­že daj da osta­ne ži­va – re­če. Pri­ča ka­ko su ih ne­pri­ja­te­lji mu­či­li i zlo­sta­vlja­li. Otac bio pred­sed­nik op­šti­ne pa ga in­ter­ni­ra­li.

Do­la­zi­mo ku­ći u Dub. Avli­ja raz­ro­va­na, vo­će is­ki­da­no. Za­ku­cah na vra­ta. – Ko je? – ja­vi se otac. – Voj­nik, da li bih mo­gao da pre­no­ćim? – od­go­va­ram.

Otac se na­sme­ja, po­znao me. Maj­ka gr­ca, bo­le­sna, iz­ne­mo­gla. Va­tra puc­ke­ta na og­nji­štu, oni pri­slu­ži­li bad­njak, otac se ra­do­sno sme­je: – Ve­se­li­ce mo­ja, zar ne po­zna­ješ svog si­na, ovo je Stra­hi­nja.

Maj­ka sko­či. Ja pot­po­ruč­nik, u fran­cu­skom šle­mu, iz­ne­mo­gao, pa i ne mo­že da me po­zna. Ona bri­znu u plač, na­sta­de lju­blje­nje. Do­tle bi­la bo­le­sna, le­ža­la na po­ste­lji. A sad sko­či­la, sve sa­ma spre­mi­la i pla­če od ra­do­sti. Sku­pi­lo se se­lo: maj­ke ras­pi­tu­ju za si­no­ve, že­ne za mu­že­ve, se­stre za bra­ću.”

Ta­ko se Stra­hi­nja Ro­gić vra­tio iz ra­ta. Pr­vo mu pred­lo­ži­li da se re­ak­ti­vi­ra, ode u in­ten­dant­sku slu­žbu. Ali od­lu­čio je da osta­ne kod ku­će, da slu­ži se­lu i svo­joj po­ro­di­ci. Vre­me­nom ipak pri­hva­tio dr­žav­nu slu­žbu: po­stao sre­ski po­ljo­pri­vred­ni re­fe­rent i na­stav­nik ško­le za sto­čar­stvo i plan­ska uz­ga­ja­nja u Se­voj­nu.

A on­da se 1941. po­no­vo za­ra­ti­lo. Be­le­ži Mi­lo­rad Ra­doj­čić da je Stra­hi­nja Ro­gić to­kom Dru­gog svet­skog ra­ta pri­pa­dao čet­nič­kom po­kre­tu, te da mu se u po­vla­če­nju s tim je­di­ni­ca­ma uoči za­vr­šet­ka ra­ta iz­gu­bio sva­ki trag.