Ana Bekuta ne pada na ledu

Ako postoji nešto što je u Srbiji otpornije od inflacije, jače od političkih preleta i dugotrajnije od čekanja na izbore, onda su to srpski narodnjaci. Ako postoji njihova živa, hodajuća pevačka metafora, to je Ana Bekuta.
Jer ruku na srce i harmoniku dugmetaru, malo je ljudi, a naročito žena, koji bi posle ledenica i grudvi koje su bacane na nju u Čačku, zvižduka i haosa rekli: „Dobro, dajte mi mikrofon, idemo dalje.” I završili koncert u kombiju. Braćo i sestre, nije bio to izmišljeni, već pravi, original kombi. Parkiran, sa vozačem, grejanjem i kablom koji viri kao poslednja nada da pesma mora da se otpeva do kraja. To nije performans, to je folk egzistencijalizam.
Ana Bekuta nije samo pevačica. Ona je institucija tezge. Žena koja zna da se koncert nikada ne prekida, nego se premesti. Ako nema bine, ima hauba. Ako nema razglasa, ima grlo. Ako nema publike, ima inat. Takvi su narodnjaci: navikli na nadrealne uslove, od švajcarskih sala, gde publika peva jače od zvučnika, preko bečkih restorana, gde se igra između stolova za švedski sto, do srpskih šatora, gde se istovremeno krsti dete, razvodi brak i pevaju „Zlatiborske zore”. Tamo se gosti udaraju flašama rakije o glave, kako sopstvene, tako i tuđe i zato je bilo iluzorno i pomisliti da će jedna Ana Bekuta, koja je već na prvom albumu kao devojče snimila vanvremenski hit „Ja nisam rođena da živim sama”, biti zaustavljena ledenicama. Nema te ledenice koja bi zaledila Anu Bekutu!

Ta žena je preživela estradu devedesetih, ratove, tranziciju, promenu sistema, muzičkih ukusa, frizura i političkih epoha. Pevala je u najzabačenijim selendrama i velelepnim halama, da bi se tek tako povukla pred nekoliko stotina demonstranata koji su želeli da je povrede i oteraju.

Ona ne samo da ima perfektan glas nego i instinktivni filing za politiku. To se ne uči na akademijama, već u kafani. Što bi rekao Toma Zdravković, kafana je njena sudbina. Doživela je strastvenu ljubav sa Milutinom Mrkonjićem Mrkom, romantičnim badžom SPS-a, ideologom javnih radova i bajkovitih svetova koji je opčinjavao ne samo Slobodana Miloševića i Miru Marković već i sve kasnije vladare. Buldožer Mrka imao je dovoljno široka prsa da na njih prigrli kako čitav SPS, tako i sve ostale, naročito Anu. I nikada nije otkriveno kakva je to srpska vudu-magija koja je Milutina Mrkonjića činila težim od mosta. Uvek kada se činilo da je Mrka demontiran i da će politički da tresne o zemlju, nekakva sila političke teže ga je, umesto na kadrovsku deponiju, katapultirala u kabinet sa džinovskim radnim stolom, viski-barom i zidom dovoljno velikim da Mrka na njega okači Slobin portret u prirodnoj veličini.

Takav heroj obnove i izgradnje, toliko se zatelebao u Anu Bekutu, da se činilo kako je njihova romansa bila spoj državnog projekta i emocije, stvarajući političko-narodnjačku iluziju infrastrukturnih projekata sa dušom.
Danas je Ana Bekuta bliska prijateljica Čede Jovanovića, lidera LDP-a koji je podržao studente u blokadi. Ako je, dakle, to ideološki problem za incident u Čačku, onda imamo ozbiljniji haos nego što na prvi pogled izgleda. Jer, po toj logici, Bekuta je istovremeno SPS nostalgija, LDP liberalni kontakt i folk konstanta. Politički, to je nemoguća kombinacija. Estradno, to je večna balada o mekoj moći narodnih pevačica.
Otuda je, bez svake sumnje, napad grudvama i ledenicama na Anu Bekutu u Čačku prvorazredna sramota. Ne zato što je ona nedodirljiva, nego zato što je gađanje starije žene ledenicama kukavičluk, a ne izraz političkog bunta.

I tu dolazimo do ključnog pitanja: da li je ovo bio simbolički trenutak političkog kraja antivučićevaca? Politika se uzgred, zasniva na simbolima koji stvaraju percepciju. Da, ovo je bio politički suicidan čin i pokazaće se, politički promašaj godine, jer ako je nekoliko stotina ljudi na koncertu koji su gradske vlasti organizovale u Čačku povodom proslave Srpske nove godine pomislilo da se vlast ruši bacanjem grudvi na folk pevačicu, onda su ozbiljno omašili kako metu, tako i epohu. Iz nekoliko razloga. Herojski Čačak, grad koji pamti 5. oktobar, grad u kojem su pravi muškarci izlazili na ulice da ruše Slobodana Miloševića, nije zaslužio da se pamti po tome što masa gađa legendarnu Anu Bekutu dok peva. Pomislimo samo da je neka ledenica pogodila Anu usred lica.
Takav čin nije nikakav otpor Vučićevoj vlasti. To je kako politički, tako i estradni nesporazum sa realnošću. Šta bi rekao na ovo dosovski hajduk Velja Ilić, koji je u duksu i trenerci sa oklopno-mehanizovanom jedinicom čačanskog ekspedicionog korpusa krenuo da ruši, žari i pali skupštinu, državnu televiziju, Slobu i Miru. Verovatno je žestoki Velja pocrveneo od stida, gledajući kako staru ljubav njegovog pajtosa Mrke zasipaju snegom i ledom nove generacije bundžija. Pojma oni nemaju kako se ruše režimi, pa bi Velja mogao da im ponešto kaže o tome, svedočeći o dobu kada mu je Vilijam Mongtomeri poslao specijalni satelitski telefon koji DB i KOS nisu mogle da prisluškuju, dok je odmetnuti Čačanin mislio da mu je Montri uvalio telefaks, pa ga je Đinđić uzalud zvao, a Velja se čudio zašto mu Montijeva sprava zvrnda kao kućni telefon, pa ga je sklonio negde, misleći da je đavolja mašina. Naravno da Velja nije bio na trgu, iako ne može da smisli Vučića i opanjkava ga gde god stigne na jutjub kanalima. Ali šta je radio za Srpsku novu godinu? Verovatno je slušao pesme Ane Bekute.

U vreme sastavljanja prve naprednjačke vlade 2012. godine, sa Dačićem na čelu, Velja jeste opanjkavao Mrku i Anu, kada su se te stare egzotične momčine borile oko ministarskih resora. Sada je ćutao, baš kao i Boško Obradović. I Boško zna kad se ne treba javljati. Ima čovek kafanu!
Obojica dobro znaju da će ona i sutra opet pevati. U hali, u šatoru, u dijaspori, na trgu, u kombiju ako treba. Folk je preživeo mnoge režime i mnoge, hladnije zime. I u modernoj istoriji nije zabeleženo da su se politički protivnici obračunavali gađajući narodnjačku ikonu takvog kalibra. Događalo se da pevačice budu oterane sa scene voćem i povrćem. Uglavnom paradajzom, ali samo ako su loše pevale. Ana Bekuta je, i dok je eskivirala grudve i ledenice, pevala savršeno. Dakle, bez greške. Pogledajte snimak jedne devojke koja je bila među demonstrantima. Pevušila je i đuskala uz njen hit, dok je pravila grudvu. Naravno, činila je to nesvesno, jer je rasla uz njene pesme.

Zato svi oni koji misle da se Srbija menja nabolje napadom na divu srpskog folka, prvo treba da nauče razliku između protesta i prostakluka. I ono što bi morali da shvate i oni koji su takvu glupost podržavali iz toplih soba jeste to da je Ana Bekuta takva pevačka veličina da ona nije simbol vlasti Aleksandra Vučića. Ona je velika pevačica srpske narodne muzike i svako ko je iole politički pismen neće javno pokušavati da je ponizi, a kamoli povredi. Kako fizički, tako i nanoseći joj duševnu bol. Ne zato što je to zaista zabolelo, jer svaka velika pevačica je sačinjena od tvrdog materijala, inače bi se u suprotnom davno istopila, već zato što to pokazuje da takvi aktivisti u pokušaju ništa ne znaju ni o politici, ni životu ni o srpskom folku! Jednostavno, kome se ne sviđa Bekuta, taj ne odlazi na gradski trg da je sluša. Ali oni koji su mislili da će je zalediti na bini i oni koji su to podržali isključili su sami sebe iz ozbiljne srpske politike.
To je, naravno, shvatio bivši predsednik Srbije Boris Tadić. Naravno da je i Boris bio Mrkonjićev i Anin drug. A ko nije? Tadić to samo nikada nije krio. Ali ono što mnogo bolje zna je to da su napadači na Anu kompromitovali opozicioni pokret i studente u blokadi. Boris, recimo, nema veliku podršku, ali je dovoljno iskusan da zna kada treba reći – dosta! Vidim da su ga junačine na društvenim mrežama žestoko isprozivale, što potvrđuje da i dalje neki mladi buntovnici i pojedini stari opozicionari ništa ne kapiraju.

Ako im je smetalo to što je manifestacija koštala 40.000 evra na ovu skupoću i hladnoću, neka sruše lokalnu vlast na izborima. Naravno, ako tako misli većina građana Čačka. Ali, ako su želeli da zbog toga zalede i povrede Anu Bekutu, jer je pevala za pare iz gradskog budžeta, tek onda ništa ne kontaju. To se zove tezga i takve manifestacije su u Čačku održavane i ranijih godina. I nikome nisu smetale.

A ono što je najtužnije, uvek se nađe stotinak ljudi koji bi Anu napao i da je pevala za džabe. Ali to nije politika i opoziciono delovanje, to se zove kako vandalizam, tako i amaterizam. Jer vlast se ne ruši grudvama, naročito ne preko Ane Bekute. Naprotiv, samo se mobiliše i učvršćuje.

Kad se sneg otopi, kad se trg isprazni i kad se kamere ugase, ostaće samo jedna istina, prosta i ukusna, ko kafanski pasulj: režimi dolaze i prolaze, parole blede, revolucije se potroše, ali velike pevačice i njihove pesme ostaju.

Pamte se refreni Ane Bekute koje svi znamo, čak i kad se foliramo da ih ne slušamo!