Osveta ljubavnice i pucanj u noći

„Nasred ulice između lipa čije su se senke ocrtavale na slaboj mesečini tupo je o zemlju lupilo ljudsko telo.”

Ovo je vest iz rubrike „Hronika” u „Politici” koja je objavljena na današnji dan pre sto godina.

Novinari su u to vreme do detalja opisivali scene koje su videli ili čuli i ilustrovali rečima ono što danas ljudi gledaju putem televizora ili telefona.

„Na uglu Zorine i Krunske ulice desio se g. Aleksa Dimitrijević, student tehnike. Jedna gospođica, koju on ne poznaje, dovikivala mu je preplašeno i uzbuđeno: ’Ubi se čovek. Pomozite mu.’ Gospodin Dimitrijević je potrčao i u trenutku kad je došao do mesta, gde je nepoznati ležao obliven krvlju, ovaj je već izdahnuo. U istom trenutku došao je i lekar dr Živković, koji je konstatovao smrt. Skupila se masa sveta. Ceo kraj se uzbunio”, pisao je reporter.

Rubrika „Pucanj u noći” bila je satkana od niza detalja koje su uočili kako novinar, tako i prolaznici – videlo se odmah da je samoubica mlad čovek, lep i besprekorno obučen, konstatovao je novinar. Dalje u tekstu do detalja je opisao položaj tela, objavio je komentare komšija, opisao je izgled oružja i analizirao potencijalni motiv smrti.

„Njegova strasna i nedisciplinovana priroda, koja ga je iz Vojne akademije odvela u trupu da sa običnim vojnicima odsluži svoj rok, povela ga je dalje na put uživanja...

Ta priroda ga je odvela možda i u smrt”, zaključio je novinar u tekstu. Kako u tom trenutku istraga nije završena, ostala je misterija da li je reč o ubistvu ili samoubistvu – u narednom izdanju do kraja to nije razjašnjeno, jer su stupce strana punile nove vesti.

Čitaoci „Politike” od pre sto godina mogli su da se upoznaju i sa pričom o Ani Jančić, koja je, kako su tvrdili novinari, pokušala da se otruje pošto je „bacila čašu sode u lice ljubavniku”.

Prava drama krajem dvadesetih godina prošlog veka odvijala se u hotelu „Krstić” u Bosanskoj ulici, koju je novinar „Politike” opisao kao „redak slučaj između jednog zaljubljenog para”.

Navodno je oštećeni Vule Jocić, po zanimanju šofer, obećao brak pomenutoj Ani, a u to vreme oni su bili u „divljem braku”. Kako svadbena zvona nisu bila na pomolu, a Jocić je odlučio da nađe novu ljubav, osumnjičena je pripremila osvetu.

„Sinoć ga je srela na ulici i rekla mu da dobro razmisli šta čini. On joj ništa nije odgovorio, već je ušao u kafanu. Kada je zatim i ona ušla u kafanu, a on odbio da ispuni obećanje, ona je otišla i negde kupila sodu u nameri da njega oslepi, a onda da izvrši samoubistvo”, objavljeno je u tekstu.

Novinar „Politike” saznao je i da je pomenuta emotivna veza trajala dve godine, da je Ani Jocić obećan brak, ali i da do istog nije došlo. Incident koji se dogodio u Bosanskoj ulici u štampi se opisivao kao „osveta napuštene ljubavnice”.

Da su ljubavni brodolomi potresali tadašnju Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, pokazuje i vest o „samoubistvu zbog svađe sa verenicom”.

Kako je pisao naš list, žandarmerijski narednik Mihailo Matijević izvršio je suicid iz svoje puške na putu Pokrajčevo–Zletovo, a motiv je svađa koju je pomenuti muškarac imao sa svojom verenicom.

„Izgleda, međutim, da ta svađa nije bila baš tako ozbiljna, već je pre ličila na običan nesporazum, koji nije redak kod verenika”, konstatovano je u tekstu.

U nastavku su čitaoci mogli da saznaju i da je „devojka više prkosno nego ozbiljno rekla kako hoće da raskine veridbu”, što je, prema rečima novinara, strašno uticalo na zaljubljenog narednika i „dovelo ga do ove očajničke odluke”.

Centralna vest tog dana bila je „Velikopoljska tragedija” kada je Aleksandar Stamenić, zemljoradnik iz Velikog Polja, ubio jednog žandarma i svoju svastiku Živku.

„U selu udaljenom od Obrenovca jedva desetak kilometara, odigrala se juče pre podne jedna drama, karakteristična po mentalitet našeg seljaka i pali moral našeg sela”, piše u tekstu. Prenosimo vest iz 1926. godine: „Oko deset časova pre podne, u kuću Aleksandra A. Stamenića došla su dva žandarma i saopštila seljaku da mora pod stražom da ode u opštinu radi prijema nekog sudskog rešenja po koje nije hteo da dođe i pored nekoliko opštinskih poziva. U kući Stamenića nalazila se i njegova svastika Živka, devojka od 18 godina, sa kojom se on saživeo, oteravši venčanu ženu i decu. Žandarmerski kapilar, kad je video lepu i mladu Živku, zaželeo je da se malo s njom provede i naložio svome mlađem drugu da sam sprovede opštini Stamenića, a on je ostao kod kuće.”

U daljem tekstu piše da je Stamenić predložio mladom žandarmu da ode na obližnju svadbu, da se malo provedu i popiju, a novinar našeg lista je naglasio da je tako i bilo.

„Popivši nekoliko čaša vina, žandarm, jedan golobradi mladić, još nedovoljno iskusan u svojoj službi, neobično se razveselio i stupio u živ i prijateljski razgovor sa Stamenićem. Dozvolio mu je čak da nosi njegovu pušku, jer mu je zbog pića ona bila otežala.”

To je, prema mišljenju novinara, bila inicijalna kapisla za tragediju koja se dogodila. Opijen vinom, Stamenić se vratio kući i video „svoju Živku i kaplara, na krevetu, jedno pored drugog”.

Živkina želja za životom koštala ju je glave – a sa njom je stradao i mladić u uniformi koji je umesto u opštini završio u postelji. Selom su odzvanjali pucnji, a Stamenić je završio u okovima, prenela je „Politika”.

U čitavu priču upleo se i brat počinioca, koji je oružjem branio kuću i „svoju krv” – i on je završio iza rešetaka.

Kazne su i tada bile rigorozne, robija nije bila nepoznanica, a nije manjkalo ni najtežih krivičnih dela. Novinari su, bez interneta i „pametnih” pomagala, konstantno bili na terenu i rečima pokušavali da dočaraju ono što su videli, čuli ili naslućivali. Mnoge beogradske kafanske tuče nisu mogle da prođu neopaženo, a za svaki incident uvek su se našli „papir i olovka” da se za isti sazna.

„Sedma sila” nije mirovala pre stotinu godina, a „običan čovek” mogao je u našem dnevnom listu da pročita sve što je propustio ili ono što nije mogao da zamisli da može da se dogodi nekom drugom „običnom čoveku” – a mnogo toga se događalo…