Od šećerane ostao još samo „slatki” plac

Zrenjanin – U kriznim devedesetim, i zrenjaninska privreda je počela da propada, a simbol tog propadanja bila je upravo ovdašnja šećerana. Agonija nije okončana ni u narednoj deceniji, štaviše, dodirnuto je dno – proizvodnje nema poslednje tri godine, fabrika je u dugovima, imovina se razvlači, što krađom, što naplatom dugovanja.

Zaposleni smatraju da je za ovakvo stanje najodgovornija država, koja je i većinski vlasnik šećerane, koja ne samo da se ne ponaša domaćinski, već je, kako tvrde radnici, od fabrike „digla ruke“. Vlada Srbije je, doduše, pre dve godine imenovala Odbor za upravljanje šećeranom, ali on, prema rečima postavljenog direktora Miodraga Tomića, nema nikakvu podršku. Do sada su bila dva neuspešna pokušaja da se 60,54 odsto državnog kapitala proda na tenderu, a nije bilo zainteresovanih da fabriku preuzmu uz samo jedan uslov – da izmire postojeće dugove. Očigledno, radilo se o previsokoj svoti, tako da niko u tome nije video isplativo ulaganje.

U šećerani je ostalo svega oko dve stotine radnika, koji platu nisu primili 36 meseci. Svoja potraživanja su delimično naplatili sudskim putem, odnosnoiz sredstava prikupljenih rasprodajom imovine preduzeća. Tako su se namirivali još neki poverioci. Kako za naš list kaže član Odbora za upravljanje šećeranom Milan Rodić, deo imovine je nestao i – pukom krađom.

Izvesno vreme, radnici su sami organizovali obezbeđenje fabričkog kruga i hala, ali, kada je isključena struja i kada je i portirnica ostala bez grejanja, i čuvari su se povukli, a imovina je ostavljena, kako se to kaže, „na izvol’te“. Direktor i članovi uprave ističu i da su računi preduzeća blokirani, a da se nadležno Ministarstvo ekonomije ne oglašava, iako su ga u više navrata izvestili o stanju u šećerani.

Jedini pomak, pre otprilike mesec dana, bila je realizacija socijalnog programa –139 radnika dobilo je otpremnine od po 440.000 dinara, a 50 radnika se odlučilo da ostane i do kraja deli sudbinu šećerane, koja je u svojevrsnoj pat poziciji: sa pribegavanjem stečaju se uveliko zakasnilo, pa ako bi se takav potez sada povukao, to bi neminovno vodilo u likvidaciju fabrike i rasprodaju ostatka imovine, kako bi se namirili poverioci. Valja napomenuti da imovinu šećerane ne čine samo zastarele mašine, već i veliki plac na vrlo atraktivnoj lokaciji. Prema oceni poznavalaca ovdašnjih prilika, upravo je to „krunski plen“ oko koga se već duže vreme plete čitava priča o propadanju zrenjaninske šećerane.