Kraj ere digitalnog šverca

U poslednjih nekoliko godina profesija influenser predstavlja sinonim za modernu bajku: dobiješ besplatan proizvod da ga reklamiraš, uslikaš se sa osmehom, postaviš snimak na društvene mreže i čekaš da legne uplata. Međutim, signali koji stižu sa tržišta i iz regulatornih tela da je tiktokerima i instagramerima „odzvonilo” nisu samo senzacionalizam već sugerišu da se takvoj zabavi bliži kraj. 

Dugo su društvene mreže bile ničija zemlja. Dok su tradicionalni mediji plaćali poreze, licence i poštovali stroge etičke kodekse, „influenseri” su plovili nepreglednim okeanom neregulisanog tržišta. Najčešće mladi ljudi, kojima je bio dovoljan samo mobilni telefon, okretali su milione evra koji su bili potpuno nevidljivi za budžet. Pitanje koje se postavlja nije da li treba regulisati ovu oblast već kako to učiniti efikasno. Dosadašnji pokušaji bili su sporadični, ali mehanizmi koji se sada uvode ne ostavljaju mnogo prostora za manipulaciju. Fokus države mora biti na tri ključna stuba: digitalna evidencija, unakrsna provera imovine i stroga primena Zakona o oglašavanju. 

U toj svojevrsnoj nelojalnoj konkurenciji „selfija” protiv diploma, posebno alarmantan segment neregulisanog tržišta je turizam. Svedoci smo ekspanzije takozvanih travel influensera, koji putuju svetom i prodaju „insajderske” vodiče, organizuju grupne ture i dele istorijske lekcije putem kratkih video-snimaka i fotografija. Iako na prvi pogled deluju kao bezopasna inspiracija, oni direktno ugrožavaju egzistenciju školovanih i licenciranih turističkih vodiča. Dok profesionalni vodič mora da prođe rigorozne ispite, poznaje istoriju, bezbednosne protokole i zakone države u kojoj radi, influenseru je dovoljno da ima dobar filter na kameri. Ovi takozvani digitalni nomadi često uzimaju ogroman deo tržišnog kolača bez ikakve odgovornosti za tačnost informacija koje plasiraju. Država ovde mora hitno da reaguje – ne samo kroz poreze već kroz striktnu kontrolu. Nedopustivo je da neko bez adekvatnog znanja i dozvole (licenca) obavlja posao za koji je drugima bila potrebna diploma, čime se degradira cela struka i dovodi u zabludu krajnji korisnik koji često dobija estetski lepu, ali sadržajno šuplju ili netačnu informaciju. 

Dobra vest je da nadležnim organima više nisu potrebni inspektori koji idu od vrata do vrata. Terenski rad zamenjen je softverskim skeniranjem sadržaja. Svaki video na „Tiktoku” ili „Instagramu” koji promoviše, recimo, luksuzni brend, energetsko piće ili sumnjivu kriptoplatformu zapravo je javni dokaz o ekonomskoj transakciji. Potrebno je da naši nadležni organi primenjuju iskustva razvijenijih ekonomija, gde se svaki „gift” (poklon od brenda) tretira kao prihod u naturi. Jer, kad influenser dobije skupoceni sat ili putovanje u zamenu za nekoliko objava, to nije poklon – to je kompenzacija. Poreska uprava mora insistirati na tome da se svaki takav aranžman fakturiše. Uvođenjem jasnih šifara delatnosti za takozvane autore kreativnih sadržaja završila bi se era u kojoj su se pomenuti vodili kao „ostale nepomenute usluge” ili, češće, kao nezaposlena lica, dok su im na devizne račune pristizale hiljade evra mesečno.

 Međutim, retroaktivna pravda za frilensere je skupa. Mnogi influenseri živeli su u zabludi da su neuhvatljivi, jer im je novac za njihov angažman na društvenim mrežama bio uplaćivan na inostrane servise. Podsetiću na „ustanak frilensera” pre par godina, koji je trebalo da služi kao opomena države koja je tada pokazala da ima moć da retroaktivno analizira prilive pet godina unazad. Međunarodna razmena podataka između banaka i poreskih uprava postaje toliko transparentna da je samo pitanje trenutka kada će softver upaliti crveni alarm za određenog instragramera ili tiktokera. 

Poreske vlasti pak ne smeju da targetiraju samo „velike igrače”. Pravda i red se uspostavljaju tek kada sistem prepozna i mikroinfluensera s 20.000 pratilaca koji redovno naplaćuje svoje objave „na crno”. Tek tada se stvara fer tržišna utakmica u kojoj legalne marketinške agencije neće biti u podređenom položaju u odnosu na pojedince koji ne plaćaju ni dinar doprinosa. Regulacija ne sme biti samo fiskalna, ona mora biti i moralna. 

Još jedan aspekt regulisanja je bitan, a tiče se zaštite najmlađih korisnika koji su najpodložniji manipulaciji. Trenutno na mrežama vlada haos u reklamiranju onlajn kockarnica, estetskih zahvata i opasnih dijeta bez ikakvog nadzora. Država mora propisati drakonske kazne za sve one kreatore sadržaja na društvenim mrežama koji ne označe oglas kao „plaćeno partnerstvo”. Transparentnost u oglašavanju je osnovno pravo svakog građanina, a trenutna praksa prikrivenog reklamiranja je direktno kršenje Zakona o zaštiti potrošača. 

Profesionalizacija na društvenim mrežama je jedini uslov opstanka. Naslovi poput „odzvonilo tiktokerima” ne znače da će društvene mreže prestati da budu profitabilne. Naprotiv, one postaju ozbiljno tržište. Profesionalizacija znači da influenser više nije „dete koje se igra” već preduzetnik koji plaća poreze, poštuje kolege iz drugih struka i snosi pravnu odgovornost za ono što izgovori pred milionskom publikom. Regulacija će očistiti tržište od onih koji su tu samo zbog „brze kinte” i prevara. Vreme je da država postavi jasnu granicu: ili ste profesionalni kreatori sadržaja sa svim obavezama koje to nosi, ili ste hobisti koji od svoje popularnosti ne smeju da zarade ni jedan jedini oporezivi dinar. Sat otkucava, a na kraju dana poreznik uvek dođe po svoje – bio on na šalteru ili u aplikaciji.

 *Specijalista politikolog 
za međunarodne poslove