Крај ере дигиталног шверца

У последњих неколико година професија инфлуенсер представља синоним за модерну бајку: добијеш бесплатан производ да га рекламираш, усликаш се са осмехом, поставиш снимак на друштвене мреже и чекаш да легне уплата. Међутим, сигнали који стижу са тржишта и из регулаторних тела да је тиктокерима и инстаграмерима „одзвонило” нису само сензационализам већ сугеришу да се таквој забави ближи крај. 

Дуго су друштвене мреже биле ничија земља. Док су традиционални медији плаћали порезе, лиценце и поштовали строге етичке кодексе, „инфлуенсери” су пловили непрегледним океаном нерегулисаног тржишта. Најчешће млади људи, којима је био довољан само мобилни телефон, окретали су милионе евра који су били потпуно невидљиви за буџет. Питање које се поставља није да ли треба регулисати ову област већ како то учинити ефикасно. Досадашњи покушаји били су спорадични, али механизми који се сада уводе не остављају много простора за манипулацију. Фокус државе мора бити на три кључна стуба: дигитална евиденција, унакрсна провера имовине и строга примена Закона о оглашавању. 

У тој својеврсној нелојалној конкуренцији „селфија” против диплома, посебно алармантан сегмент нерегулисаног тржишта је туризам. Сведоци смо експанзије такозваних травел инфлуенсера, који путују светом и продају „инсајдерске” водиче, организују групне туре и деле историјске лекције путем кратких видео-снимака и фотографија. Иако на први поглед делују као безопасна инспирација, они директно угрожавају егзистенцију школованих и лиценцираних туристичких водича. Док професионални водич мора да прође ригорозне испите, познаје историју, безбедносне протоколе и законе државе у којој ради, инфлуенсеру је довољно да има добар филтер на камери. Ови такозвани дигитални номади често узимају огроман део тржишног колача без икакве одговорности за тачност информација које пласирају. Држава овде мора хитно да реагује – не само кроз порезе већ кроз стриктну контролу. Недопустиво је да неко без адекватног знања и дозволе (лиценца) обавља посао за који је другима била потребна диплома, чиме се деградира цела струка и доводи у заблуду крајњи корисник који често добија естетски лепу, али садржајно шупљу или нетачну информацију. 

Добра вест је да надлежним органима више нису потребни инспектори који иду од врата до врата. Теренски рад замењен је софтверским скенирањем садржаја. Сваки видео на „Тиктоку” или „Инстаграму” који промовише, рецимо, луксузни бренд, енергетско пиће или сумњиву криптоплатформу заправо је јавни доказ о економској трансакцији. Потребно је да наши надлежни органи примењују искуства развијенијих економија, где се сваки „гифт” (поклон од бренда) третира као приход у натури. Јер, кад инфлуенсер добије скупоцени сат или путовање у замену за неколико објава, то није поклон – то је компензација. Пореска управа мора инсистирати на томе да се сваки такав аранжман фактурише. Увођењем јасних шифара делатности за такозване ауторе креативних садржаја завршила би се ера у којој су се поменути водили као „остале непоменуте услуге” или, чешће, као незапослена лица, док су им на девизне рачуне пристизале хиљаде евра месечно.

 Међутим, ретроактивна правда за фриленсере је скупа. Многи инфлуенсери живели су у заблуди да су неухватљиви, јер им је новац за њихов ангажман на друштвеним мрежама био уплаћиван на иностране сервисе. Подсетићу на „устанак фриленсера” пре пар година, који је требало да служи као опомена државе која је тада показала да има моћ да ретроактивно анализира приливе пет година уназад. Међународна размена података између банака и пореских управа постаје толико транспарентна да је само питање тренутка када ће софтвер упалити црвени аларм за одређеног инстраграмера или тиктокера. 

Пореске власти пак не смеју да таргетирају само „велике играче”. Правда и ред се успостављају тек када систем препозна и микроинфлуенсера с 20.000 пратилаца који редовно наплаћује своје објаве „на црно”. Тек тада се ствара фер тржишна утакмица у којој легалне маркетиншке агенције неће бити у подређеном положају у односу на појединце који не плаћају ни динар доприноса. Регулација не сме бити само фискална, она мора бити и морална. 

Још један аспект регулисања је битан, а тиче се заштите најмлађих корисника који су најподложнији манипулацији. Тренутно на мрежама влада хаос у рекламирању онлајн коцкарница, естетских захвата и опасних дијета без икаквог надзора. Држава мора прописати драконске казне за све оне креаторе садржаја на друштвеним мрежама који не означе оглас као „плаћено партнерство”. Транспарентност у оглашавању је основно право сваког грађанина, а тренутна пракса прикривеног рекламирања је директно кршење Закона о заштити потрошача. 

Професионализација на друштвеним мрежама је једини услов опстанка. Наслови попут „одзвонило тиктокерима” не значе да ће друштвене мреже престати да буду профитабилне. Напротив, оне постају озбиљно тржиште. Професионализација значи да инфлуенсер више није „дете које се игра” већ предузетник који плаћа порезе, поштује колеге из других струка и сноси правну одговорност за оно што изговори пред милионском публиком. Регулација ће очистити тржиште од оних који су ту само због „брзе кинте” и превара. Време је да држава постави јасну границу: или сте професионални креатори садржаја са свим обавезама које то носи, или сте хобисти који од своје популарности не смеју да зараде ни један једини опорезиви динар. Сат откуцава, а на крају дана порезник увек дође по своје – био он на шалтеру или у апликацији.

 *Специјалиста политиколог 
за међународне послове