Genocid nad Srbima sprovođen je na celoj teritoriji NDH

U  prethodnom tekstu „Jasenovac kao trajna višeznačna opomena”, objavljenom 27. januara u „Politici”, fokus je bio na sadržaju izložbe „Jasenovac – trajna opomena”, jer je on kritičare postavke, teoretičare zavera, ali i većine medija, nažalost, zanimao manje od okolnosti oko izložbe. Premijerno je postavljena prvo u holu RTS-a, takođe na mestu gde su, kao i u holu Narodne skupštine, izložbe redovna praksa.

Deo postavke o Ustaškoj bolnici u Jasenovcu prvi put donosi informacije o njenom radu, ali ne verujem da se ijedan opozicioni prvak koji je kritikovao postavku u periodu obeležavanja međunarodnog dana sećanja na Holokaust ili iko od mnogobrojnih „branitelja Jasenovca” od navodne zloupotrebe vlasti i Muzeja žrtava genocida od „Peščanika” nadalje, potrudio da se o novim saznanjima o dešavanjima u tom logoru smrti informiše, a imao je takvu priliku pred očima. 
O sadržaju izložbe malo su govorili i akteri javnog života čiji su saradnici, neprimereno mestu i temi, sprovodili „istražne radnje” pre svega nad Toninom Piculom, ali i nad građanima Srbije okupljenim par dana kasnije drugim povodom. Insistirali su na odgovoru na pitanje „da li je u Jasenovcu bilo genocida”.

Genocid nad Srbima sprovodio se na celoj teritoriji NDH, u Sisku, Gospiću, Prebilovcima, Jadovnu, na Pagu, a Jasenovac je najveći simbol tog stradanja. 
Iste strukture neprimereno su vređale Piculu i na osnovu prezimena i pripisivale mu etiketu ustaše. Kao da sam Picula ne daje dovoljno povoda za, činjenicama i argumentima potvrđenu, kritiku svog rada u vezi sa Srbima i Srbijom. To je dobro iskoristio kolega Orhan Dragaš u tekstu u „Politici” pod naslovom „Picula po drugi put među Srbima – između izveštaja i političke intervencije”. U tekstu se bavio drugim aspektima Piculinog delovanja, pa da se prisetimo njegovih relativizovanih izjava o istoriji i prirodi zločina nad Srbima. 
Kao ministar u Račanovoj vladi ocenio je da „Srbija i Hrvatska ne bi smele da kopaju po prošlosti”, jer bi Hrvatska mogla da pita „šta je bilo pre Jasenovca”, verovatno sugerišući da je predratna represija Kraljevine Jugoslavije bila odgovorna za ubistva Srba iz Drugog svetskog rata.

Pravdanje zločina zločinom je neprihvatljivo, da ne ulazimo razmeru „grehova”. S druge strane, koliko puta su oni koji danas brane Tonina Piculu od suočavanja s činjenicama sprečavali da se o zločinima nad Srbima u istočnoj Bosni govori i mimo konteksta Srebrenice, a kamoli u njemu.

Pritom, mahom samo podsećajući na njih zbog tendencioznog zaborava u koji su bačeni, bez pravdanja zločina u Srebrenici. Pored selektivnog nametanja prihvatljivih pristupa, na regionalnoj i delu globalne zapadne scene odavno su prisutni i dvostruki standardi kada su u pitanju srpske žrtve u odnosu na druge. Spominjanje tela „jasenovačkih žrtava koja plivaju Savom” na levo orijentisanom „Peščaniku” je „frik šou”, dok su slike masovnih grobnica Albanaca sa Kosova neupitne. 
Aprila 2022. godine, povodom obeležavanja godišnjice proboja logoraša iz Jasenovca, Picula je objavio: „Od preostala 1.073 nedužno zatočena od strane zločinačkog režima, 600 ih je pokušalo proboj iz ustaškog logora Jasenovac. Preživelo ih je 117. Danas obeležavamo 75 godina od njihovog hrabrog čina. Neka im je večna slava i hvala, a nama podsetnik na zlo fašizma i njegovih domaćih inačica”. Bez adekvatnog opisa koncentracionog i logora smrti Jasenovac, bez osvrta na etničku pripadnost osnivača s jedne i žrtava s druge strane.

Od Nensi Sodeberg, visoke zvaničnice Klintonove administracije, početkom 21. veka prvi put sam čula termin „konstruktivna neodređenost”. Piculin opis proboja logora je vešto upakovan istorijski relativizam na granici revizionizma, a ne čak konstruktivna neodređenost. Vrlo sličan pristup imaju i hrvatski zvanični organizatori godišnjih komemoracija proboja. Čitaju svedočenja zatočenih Jevreja i eventualno nekog Roma ili partizana, skoro nikad svedočenja Srba, kojih je brojčano bilo najviše i najviše ih je pobijeno. 
Ne verujem da bi Piculina izjava o aktuelnoj izložbi o Jasenovcu i Tompsonu bila drugačija da je data i nekom drugom, pa spomenimo i nju: „Mi iz Evropskog parlamenta, dakle iz Evropske unije… to je jedna organizacija koja je utemeljena na antifašizmu, jer bez pobede nad nacizmom ne bi bilo ni Evropske unije. Mi nemamo nikakav problem, naravno, da pogledamo i ovakve izložbe i da oni koji ne znaju prošire svoje znanje o tome šta se događalo za vreme Drugog svetskog rata.” Pitan kako komentariše koncert Tompsona i njegovu pesmu „Za dom spremni” Picula je odgovorio: „Osuđujem svaki oblik istorijskog revizionizma, a kako ne bih onda osuđivao i one koji na bilo koji način pokušavaju da opravdaju ono što je verovatno najveća svetska tragedija prve polovine prošlog veka, bez obzira na to gde se dogodila. U Hrvatskoj, u Srbiji ili bilo kojem drugom delu sveta. Mislim da sam tu bio i više nego jasan i kad su se neki događaji i događali.” Nema šta, Picula je majstor odbrane hrvatskih zločina i hrvatske politike tokom Drugog svetskog rata i aktuelnog jačanja neoustaštva u Hrvatskoj. Od legendarnog Dušana Kireta Simića naučila sam novinarsko-uređivačku frazu „više pažnje raznim pitanjima” kad treba da nečim banalnim na brzinu popuniš novine.

Piculin odgovor na dva vrlo konkretna pitanja je apsolutno – više pažnje raznim pitanjima. Što je uvreda svih žrtava jasenovačkog logora, ne samo Srba već i Jevreja i Roma. Ovakvim razvodnjavanjem odgovora i Picula se, kao i levo orijentisana opozicija u Srbiji, utapa u talas globalnog antisemitizma, koji sada dolazi i s levice. 
A kako je izložbu video levi „Peščanik”? „Ukratko, sve što se u tom holu otete Narodne skupštine događalo, i sve što je javnost, zajedno s neželjenim gostom mogla da vidi, bio je susret s kontinuitetom, još od ratnih devedesetih, jedne radikalske morbidno pornografske svesti i zloupotrebe prizora smrti za promociju mržnje, poniženja i osvete. Videli smo i kontinuitet jedne neopisivo glupe geneze kiča koji se pretvara u nasilje i krv, od pevajućih fontana do paravojnog, nehigijenskog naselja za ubice i secikese. Videli smo zloupotrebu smrti i stradanja organizovanu od družine koja se okuplja u prljavim proslavama porodičnih praznika kontaminirajući svako njihovo značenje sudelovanjem u veselju ubica i ministara istog ljudskog kova, dok se kao posledica njihovog bahatog zla hiljade građana u različitim delovima države danima smrzavaju bez struje i vode. Videli smo to što jeste... Na kraju svake masovno promovisane laži, a tom bi se sintagmom srpski nacionalizam dao sasvim precizno opisati, nešto se neumitno gubi, nešto nestaje, neka se prilika propušta. A s propuštenim prilikama ostaju slike nasilja i smrti, lišene suočavanja s prošlošću, korisne isključivo za održavanje identiteta večite žrtve i imenovanje bezvremenih neprijatelja. Kao u začaranom, omamljujućem krugu, zloupotrebljena tela sabiraju se u vizuelni repertoar mučno obnavljanih zabluda.” 
O Ustaškoj bolnici, o novim saznanjima o Jasenovcu koje izložba donosi – ni reč. Čak je i Picula mudro odgovorio „naravno da je ova izložba tu sa svrhom i razlogom”, aludirajući verovatno i na sasvim logičnu okolnost obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na Holokaust. 
Da, usudiću se da javno pitam – da li bi se igde ikad ovakve reči izgovorile za bilo koju od bezbroj izložbi i drugih radova i tekstova, rezolucija, insistiranja na određivanju o Srebrenici, na primer, pogotovu da je organizovana u nekoj od zvaničnih institucija BiH, od strane institucije kao što je Muzej žrtava genocida, koji neguje kulturu sećanja na osnovu objektivnih istraživanja istorijskih stradanja? Na čelu Upravnog odbora muzeja je vladika Jovan, neretko i sam meta revizionista s obe strane, koga sam često slušala kako mladim posetiocima manastirsko-muzejskog kompleksa u Jasenovcu naglašava značaj praštanja.
*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista