Beznadežan početak

Partizan, iako 55 minuta s igračem više, nije mogao kod kuće da savlada Nišlije, koje se bore za opstanak, pa je neizvesno kojim će putem u nastavku fudbalskog šampionataSlabo je počeo Partizan nastavak fudbalskog prvenstva. Na svom stadionu nije mogao da pobedi niški Radnički (0:0), iako je protiv tima, koji se bori za opstanak imao igrača više 55 minuta. Neizvesno je kako će ovaj ishod i ovakva igra da utiču na „crno-bele” i kojim će putem da krenu dalje. Čak i ako se poprave veliko je pitanje kad će to da se dogodi i može li propušteno da se nadoknadi.

Ekipa, koja je ušla u takozvani prolećni deo prvenstva kao prva na tabeli nije imala rešenje ni kada je bila brojčano jača. Tek u samom finišu je jače pritisnula, saterala protivnika u njegov kazneni prostor, ali to nije umela da iskoristi. Verovatno bi sve krenulo drugim tokom da je u 15. minutu Polter iskoristio stopostotnu šansu, a pred kraj prvog poluvremena i Ugrešić, gotovo s istog mesta, ali ne baš s tako čistim prostorom ispred sebe. Doduše, moglo je da bude i gore, jer je posle Arijibijevog protivnapada lopta pogodila prečku.

Menjaju se treneri, menjaju se igrači, ubacuju mladi, dovode prekaljeni, ali u Partizanovoj igre se ništa ne menja. I dalje njegov tim oprezno ulazi u okršaj, čeka razvoj događaja, pa kad ga rezultat natera, tek onda se osmeli i krene na sve ili ništa. Ali ta hrabrost je, obično, zadocnela. Tako je bilo i protiv niškog Radničkog, koji je bez prevelike muke (sem baš u zavšrnici) sasecao opasnosti već na pristupima svom golu.

Mogu oni kojima je Partizan na srcu da se teše na mladost svog tima, na pripreme, koje zbog lošeg vremena u Turskoj nisu odrađeno kako je planirano, ali sve to ne može da drži vodu. Protivnik nije iz vrha tabele, nije se bog zna kako pojačao preko zime, niti je, sem disciplinovane, a fer igre, pokazao nešto čudesno na terenu. Ako se protiv takvog rivala „crno-beli” ne razigraju, ne nametnu svoju igru (ako je imaju), onda čemu da se nadaju?

Partizan nikako da iznedri igrača, koji će da caruje na sredini terena. U tim ulogama su, uglavnom, mladi fudbaleri, ali moraju da budu odvažniji, da preuzmu na sebe vođenje igre, da pokažu nešto da se vidi da su školovani igrači... Potezi su im predvidljivi, što je krivica i saigrača, jer moraju da se kreću, da odvlače pažnju i stvaraju prazan prostor. Kad „crno-beli” imaju loptu najčešće njihovi saigrači u prednjim linijama stoje i gledaju šta će da se dogodi.

A Seku niko da utuvi u glavu da sa desnog krila ne kreće ka svojoj polovini, gde izgubi loptu, pa omogući protivniku protivnapad protiv razređene odbrane. On zaista ima građu i brzinu da bude dobro krilo, ali ne oseti trenutak kako da to iskoristi na pravi način.

Verovatno su u Partizanu zažalili što je Jovan Milošević, najbolji strelac, morao da ode. Na njegovo mesto je doveden Sebastijan Polter iz ozbiljne fudbalske zemlje (Nemačka), u vrlo zrelim igračkim godinama (35), za koga mora da se ima razumevanje, jer je došao u potpuno novu sredinu, ali ne može da mu se progleda kroz prste što s takvim iskustvom nije iskoristio prvu šansu na utakmici.

Razume se, teorijski još ništa nije rešeno u borbi za prvaka za čim Partizan žudi. Ali, da bi se praktično ostalo u njoj mora mnogo i vrlo brzo da se poboljša u njihovoj igri.