Безнадежан почетак

Партизан, иако 55 минута с играчем више, није могао код куће да савлада Нишлије, које се боре за опстанак, па је неизвесно којим ће путем у наставку фудбалског шампионатаСлабо је почео Партизан наставак фудбалског првенства. На свом стадиону није могао да победи нишки Раднички (0:0), иако је против тима, који се бори за опстанак имао играча више 55 минута. Неизвесно је како ће овај исход и оваква игра да утичу на „црно-беле” и којим ће путем да крену даље. Чак и ако се поправе велико је питање кад ће то да се догоди и може ли пропуштено да се надокнади.

Екипа, која је ушла у такозвани пролећни део првенства као прва на табели није имала решење ни када је била бројчано јача. Тек у самом финишу је јаче притиснула, сатерала противника у његов казнени простор, али то није умела да искористи. Вероватно би све кренуло другим током да је у 15. минуту Полтер искористио стопостотну шансу, а пред крај првог полувремена и Угрешић, готово с истог места, али не баш с тако чистим простором испред себе. Додуше, могло је да буде и горе, јер је после Аријибијевог противнапада лопта погодила пречку.

Мењају се тренери, мењају се играчи, убацују млади, доводе прекаљени, али у Партизановој игре се ништа не мења. И даље његов тим опрезно улази у окршај, чека развој догађаја, па кад га резултат натера, тек онда се осмели и крене на све или ништа. Али та храброст је, обично, задоцнела. Тако је било и против нишког Радничког, који је без превелике муке (сем баш у завшрници) сасецао опасности већ на приступима свом голу.

Могу они којима је Партизан на срцу да се теше на младост свог тима, на припреме, које због лошег времена у Турској нису одрађено како је планирано, али све то не може да држи воду. Противник није из врха табеле, није се бог зна како појачао преко зиме, нити је, сем дисциплиноване, а фер игре, показао нешто чудесно на терену. Ако се против таквог ривала „црно-бели” не разиграју, не наметну своју игру (ако је имају), онда чему да се надају?

Партизан никако да изнедри играча, који ће да царује на средини терена. У тим улогама су, углавном, млади фудбалери, али морају да буду одважнији, да преузму на себе вођење игре, да покажу нешто да се види да су школовани играчи... Потези су им предвидљиви, што је кривица и саиграча, јер морају да се крећу, да одвлаче пажњу и стварају празан простор. Кад „црно-бели” имају лопту најчешће њихови саиграчи у предњим линијама стоје и гледају шта ће да се догоди.

А Секу нико да утуви у главу да са десног крила не креће ка својој половини, где изгуби лопту, па омогући противнику противнапад против разређене одбране. Он заиста има грађу и брзину да буде добро крило, али не осети тренутак како да то искористи на прави начин.

Вероватно су у Партизану зажалили што је Јован Милошевић, најбољи стрелац, морао да оде. На његово место је доведен Себастијан Полтер из озбиљне фудбалске земље (Немачка), у врло зрелим играчким годинама (35), за кога мора да се има разумевање, јер је дошао у потпуно нову средину, али не може да му се прогледа кроз прсте што с таквим искуством није искористио прву шансу на утакмици.

Разуме се, теоријски још ништа није решено у борби за првака за чим Партизан жуди. Али, да би се практично остало у њој мора много и врло брзо да се побољша у њиховој игри.