Od atletskih staza Rumunije do rada sa decom u Krupnju

Krupanj – U podnožju Sokolske planine, na mestu gde se vazduh drugačije diše, a kretanje ima svoju prirodnu meru, Krupanj već godinama zauzima posebno mesto na sportskoj mapi Srbije. Njegova nadmorska visina i geografski položaj čine ga pogodnim za pripreme i takmičenja, zbog čega u ovu varoš dolaze i sportske reprezentacije. U takvom ambijentu oblikovala se i životna priča pedesetpetogodišnje Laure Elene Lukić, žene čiji je put od atletskih staza Rumunije do rada sa decom u Srbiji obeležen verom u sport kao životni oslonac.

Atletiku je počela da trenira sa šest godina. U tadašnjoj Rumuniji sport je imao sistem koji je, kako i danas smatra, bio promišljen i ozbiljan. Deca su se rano selektovala, ne da bi bila opterećena, već da bi im se pronašlo mesto. Deset stručnjaka biralo je petogodišnjake i formiralo čitave razrede posvećene jednom sportu. Tako je Laura ušla u atletiku i u njoj ostala do devetnaeste godine. Trčala je 400 i 800 metara, discipline koje zahtevaju i snagu i strpljenje, i u kojima se rano nauči granica sopstvenog tela.

Devedesete godine u Rumuniji donele su nagli prekid. Posle svrgavanja Nikolaja Čaušeskua i raspada dotadašnjeg sistema, sport je, kao i mnoge druge oblasti, ostao bez oslonca. Klubovi su se gasili, strukture nestajale, a mladi sportisti morali su da biraju nove puteve. Laura je bila primorana da prekine takmičarsku karijeru, iako je iza sebe već imala rezultate koji su obećavali. Najdraža uspomena iz tog perioda ostala joj je medalja sa tromeča Rumunija–Bugarska–Rusija, gde je osvojila zlato i na 400 i na 800 metara, uz plaketu za najbolji ženski rezultat takmičenja. Na to se, kako kaže, i danas seća sa setom, ali bez gorčine.

Teška politička i ekonomska situacija naterala ju je da napusti Rumuniju i pokuša da život i sportsku priču nastavi negde drugde. Podršku je imala u prijateljici iz Srbije, a tokom potrage za atletskim klubom dogodio se susret koji je odredio njen dalji put. U Krupnju je upoznala svog budućeg supruga i tu je započela novo poglavlje. Udala se, zasnovala porodicu i ostala u mestu koje je prepoznalo njen ritam.

Mogla je da ostane u sportu rekreativno, da trči sama krupanjskim stazama, kako često kaže, po selu i oko grada. Umesto toga, odlučila je da znanje prenese. Suprug Dragan njenu odluku nije dovodio u pitanje, jer je razumeo da atletika za Lauru nije navika, već unutrašnja potreba. Počela je da radi sa decom, polako i strpljivo, bez velikih planova i obećanja.

Počeci su bili skromni i nenametljivi. U sredini u kojoj se poverenje gradi polako Laura nije nudila brze rezultate, već prisustvo. Roditeljima je objašnjavala da sport nije samo osvajanje medalja već i proces u kojem dete uči da sluša svoje telo, da prihvati napor i da razume poraz. Vremenom, taj pristup počeo je da daje rezultate koji su prevazišli lokalne okvire.

„Osvojili smo preko 95 medalja, uključujući i medalje sa prvenstava Srbije”, kaže Laura. „Imali smo i dve učesnice reprezentacije Srbije u planinskom trčanju. Jasmina Pajić je na Balkanskom prvenstvu zauzela 9. mesto, dok je Danijela Tešić nastupila na 800 i 2.000 metara. Na Balkanskom prvenstvu u Rumuniji bila je šesta, a u Tetevenu u Bugarskoj zauzela je 11. mesto. Na tim takmičenjima sam i ja učestvovala kao trener reprezentacije Srbije.”

Ti rezultati otvorili su i druga vrata. Laura je imala ponudu da ode iz Srbije i da radi sa decom u Nigeriji, što je bio jasan znak da njen rad ima međunarodnu težinu. Bio je to trenutak u kojem je mogla da krene potpuno drugim putem. Ipak, odluka je bila jasna.

„Iskreno, žao mi je da napustim ovu decu”, kaže. „Svaki trener, kada upoznaje dete, ne upoznaje ga samo kao sportistu, već i kao roditelj. Morate da znate šta je tom detetu teško, šta mu ide lako i kakav je kao ličnost. Prosto, ne bih mogla da odem i ostavim ih.”

Za Lauru atletika počinje mnogo pre startne linije. Potencijal se, kako objašnjava, prepoznaje sistemski, ali i intuitivno. „Prvo kroz lekarske preglede, a zatim i kroz sam trening. Kada se rade deonice i vežbe, golim okom se može videti da li dete ima predispozicije, da li mu je dobra motorika, izdržljivost ili brzina. Nakon toga se sa svakim detetom radi individualno, u skladu sa uzrastom i sposobnostima.”

U njenom klubu nema žurbe. Primer Dunje Marković, koja već osam godina trenira i postepeno gradi rezultate, pokazuje koliko je važno vreme.

„Počela je vrlo rano i već kao mlađa pionirka osvaja rezultate na prvenstvima. Od nje se očekuje da 2026. godine ostvari i ulazak u reprezentaciju Srbije kao starija pionirka”, kaže Laura.

Krupanj u toj priči nije tek kulisa. Njegovi prirodni uslovi i sportska tradicija omogućili su da se deca susreću sa ozbiljnim sistemom rada, ali bez pritiska.

„Često se dešava da čak i veći gradovi, poput Valjeva ili Šapca, imaju manje dece i takmičara nego mi”, primećuje Laura. „Ljudi se iznenade kada dođu ovde na pripreme i vide koliko dece trenira. Mislim da decu motivišu rezultati, ali i atmosfera na treninzima.”

Ta atmosfera je možda i ključna. „Uvek im govorim da smo jedan tim, jedna porodica. Važno je da se međusobno podržavamo, da pomažemo jedni drugima i da zajedno napredujemo. Tako funkcioniše i sport, ali i život.”

Priča o Lauri Eleni Lukić nije priča o odricanju od sveta, već o svesnom izboru. Mogla je da ode daleko, čak i na drugi kontinent, ali je ostala tamo gde je njen rad pustio koren. U saglasju sa Krupnjem, sa njegovim prostorom i ljudima, izgradila je sistem koji ne zavisi od veličine grada, već od vere u decu. U tome se i ona i Krupanj prepoznaju, bez potrebe da jedno drugo uzdižu ili umanjuju. U toj ravnoteži nastaje rezultat koji traje.