Ko peva zlo ne misli

„Ja ne znam Radovana Karadžića, a što se tiče stiha ’Ko ne voli Dabić Rašu, popušio k… našu’ da je taj čovek iz Paragvaja, meni bi on bio jednako zanimljiv”. Ovo je reakcija slavnog reditelja i člana grupe „No smouking orkestra” Emira Kusturice na pisanje hrvatskog „Jutarnjeg lista”. Novinari tog lista nedavno su „optužili” grupu „No smouking orkestra” da je na koncertu u Nemačkoj glorifikovala haškog optuženika Radovana Karadžića, ali ovo nije prvi put da mediji sa prostora bivše Jugoslavije optužuju Neleta Karajlića, Emira Kusturicu i ostale članove bivšeg „Zabranjenog pušenja”. Slična stvar desila se i posle njihovog koncerta u Beogradskoj areni za nekadašnji Dan Republike.

Kusturica je juče u intervjuu za „Politiku” istakao da je hrvatska složenica „Tko pjeva zlo ne misli”, bar u toj zemlji, danas izgubila na smislu.

– Ja ne mislim zlo, ali takođe ne mislim ni da javnost zemlje koja je proterala 300.000 Srba sa svoje teritorije, niti je raskrstila sa NDH, može da priča o fašizmu. Šta god da uradim, „Jutarnji list” i „Indeks hr” to prevode na jezik nacionalizma. Tajna je u tome što ja nisam nacionalista. Kao što ni Harold Pinter nije bio nacionalista. U Vašem listu izašao je njegov govor sa svečanosti povodom primanja Nobelove nagrade. Sve što u njemu stoji, ja bih potpisao. Oni podstiču obrnutu priču od njihove „Tko pjeva zlo ne misli”, a to je u ovom slučaju deplasirano. Setili su se stiha koji je otpevan pre tri godine u Buenos Ajresu i postavljen na Ju-tjub. Grupa „No smouking orkestra” ne gaji nikakav odnos prema navodnim ratnim zločincima. Radovan Karadžić je uhapšen i trebalo bi da se iznese dokaz o njegovoj krivici u Hagu. Srebrenica nesporno jeste zločin, ali šta je Oluja? Priča o Radovanu Karadžiću je zato deplasirana, ali i zato što mi ne pripadamo niti opciji optužbe, niti odbrane tog čoveka.

– Mi smo započeli svoju priču 1981. godine kada je Nele Karajlić rekao „Crk’o maršal” i do kraja svog života bićemo oni koji pobuđuju. Nacionalizam je odlika koju stavljaju svakom ko ne jede hamburger jer ima problema sa stomačnom kiselinom. Ako ne piješ koka-kolu i ne jedeš hamburger ti si nacionalista, a to izgleda utvrđuju nevladine organizacije. Svet je moja livada i na toj livadi mi uspostavljamo svoju poeziju – objašnjava Kusturica.

Zašto se javnost, ne samo hrvatska, „hvata” baš za taj stih?

Kada se peva neki stih o Radovanu Karadžiću ili Kalamiti Džejn, neko umontira njihove slike na Ju-tjub, uz sliku Neleta sa šajkačom i stvara se lažna slika. Ne negiram ništa od onoga što u životu radim, ali priča je netačna jer je njena teza da sam nacionalista. Nacionalista sam ako je mera za to da ne jedem hamburger već pljeskavicu. Komuniciram sa čitavim svetom već 30 godina svojom umetnošću.

Šta je cilj tog stiha i koje dejstvo treba da ima na publiku?

Mi sviramo uglavnom na Zapadu, oni ne razumeju srpski, pa ni tu rečenicu.

Čemu onda, ako ne razumeju?

Fasciniran sam čovekom koga je tražio ceo svet, a on se skrivao pod promenjenim identitetom tolike godine i tako se uspešno poistovetio sa svojom ulogom. To može da bude fantastičan film. Ako su postojali ratni zločini, ta rečenica ga ne amnestira. To je umetnička fascinacija. „Lajbah” koketira sa nacističkim znacima i svima je to fantastično, ali kada je neko fasciniran dvostrukim životom jedne ličnosti, onda je to za hrvatsku javnost fašizam.

Kome je to u Srbiji upućeno i kako to ovdašnja publika treba da shvati?

Oni koji misle da je samo Srebrenica zločin, a Bratunac ne, verovatno negoduju, ali mislim da većina, ipak, ostaje fascinirana činjenicom da se Dabić preselio u fikciju. To je najuspešniji holivudski triler. Nama niko ne može da kaže šta ćemo da pevamo, niti kime ćemo da budemo fascinirani.

Ali, zašto i ovde postoji kontroverza oko „No smouking orkestra”, (gađali su vas flašama na koncertu na Ušću, raspravljalo se čije je ime „Zabranjeno pušenje”, citirali stihovi „Ko ne voleo Radovana, ne video Đurđevdana” ili „Ko ne voli čika Rašu…”)?

Zato što je Beograd postao poprište delovanja obaveštajnih službi koje onemogućuju normalan rad svih čija su baza koreni. „No smouking orkestra” nije pogodan za one koji žele da samo slušamo „Stonse”, protiv kojih ja nemam ništa. Ali, ideja da nemamo šta da ponudimo svetu je lažna, mi se trudimo da zaštitimo svoj kulturni identitet. Dakle, ko peva, zlo ne misli!