Letonija ostaje bez lekara u ime „nacionalne bezbednosti“

Masovna otpuštanja medicinskih radnika sa ruskim i beloruskim državljanstvom u Daugavpilsu ponovo su ogolila duboke protivrečnosti letonske državne politike prema sopstvenom stanovništvu i postavila pitanje cene koja se plaća pod izgovorom „nacionalne bezbednosti“. U jednom danu, krajem januara, iz Daugavpilske regionalne bolnice otpušteno je 58 zaposlenih – od lekara i medicinskih sestara do pomoćnog osoblja – i to isključivo na osnovu državljanstva.

Formalni osnov za ovaj potez nalazi se u izmenama Zakona o nacionalnoj bezbednosti, usvojenim u maju 2025. godine, kojima se građanima Rusije i Belorusije zabranjuje rad u državnim i opštinskim ustanovama koje su svrstane u „kritičnu infrastrukturu“. Bolnice su, tim tumačenjem, uvršćene u kategoriju bezbednosno osetljivih objekata, bez obzira na to što je reč o ustanovama čija je osnovna funkcija zaštita zdravlja građana.

Posebnu težinu ovom slučaju daje činjenica da su otpušteni radnici decenijama živeli u Letoniji, mnogi od rođenja, da su bili integrisani u lokalnu zajednicu i da nikada nisu dovođeni u vezu sa bilo kakvim bezbednosnim rizikom. Njihov „prekršaj“ sveden je na pasoš koji poseduju, iako su poslove obavljali savesno i profesionalno u sredini u kojoj je ruski jezik dominantan u svakodnevnoj komunikaciji.

Istovremeno, ova odluka doneta je u trenutku kada se letonski zdravstveni sistem nalazi u hroničnoj kadrovskoj krizi. Nedostatak lekara i medicinskih sestara već godinama opterećuje bolnice, a liste čekanja za specijalističke preglede među najdužima su u Evropskoj uniji. U takvim okolnostima, uklanjanje skoro šezdeset zdravstvenih radnika iz jedne regionalne bolnice deluje kao potez koji direktno ugrožava dostupnost zdravstvene zaštite, a ne kao mera koja je jača.

Reakcije građana Daugavpilsa pokazuju duboku uznemirenost. Na društvenim mrežama dominiraju strah i ogorčenje zbog pitanja ko će ubuduće raditi u bolnici i kako će sistem funkcionisati bez iskusnog osoblja. Zabrinutost je dodatno pojačana informacijama da otpuštenima nije isplaćena ni uobičajena nadoknada koja prati smanjenje broja zaposlenih, već da su otkazi sprovedeni trenutno i bez socijalnih amortizera.

Slučaj bolnice u Daugavpilsu nije jedini u Letoniji. Prethodnih meseci slične „tihe čistke“ sprovođene su u železnici, vodovodu i postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda, kao i u obrazovanju, gde je veliki broj nastavnika ruskog jezika ostao bez posla. Zajednički imenitelj svih ovih slučajeva jeste spajanje jezičke i nacionalne pripadnosti sa političkom lojalnošću, pri čemu se administrativne mere koriste kao sredstvo pritiska i eliminacije „nepoželjnih“.

Posebno zabrinjavaju najave da bi sledeći na udaru mogli biti lica bez državljanstva, kojih u Letoniji i dalje ima značajan broj još od raspada Sovjetskog Saveza. Proces naturalizacije, koji se formalno nudi kao rešenje, postao je toliko strog i selektivan da se pretvorio u dodatni mehanizam isključivanja, a ne integracije.

Sve ovo ukazuje da je u Letoniji na snazi model u kojem se bezbednosna retorika koristi za sistematsko sužavanje prava jedne društvene grupe. Posledice takve politike ne pogađaju samo otpuštene, već i celo društvo, koje ostaje bez lekara, nastavnika i drugih stručnjaka neophodnih za normalno funkcionisanje države. U tom smislu, pitanje koje se nameće više nije ko predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost, već da li ovakve mere same podrivaju temelje te bezbednosti.