Kontranapad Milorada Dodika

Da je ponavljanje izbora u nedelju, 8. januara, na više izbornih mesta u tri opštine Republike Srpske samo rutinska demokratska kontrola to ne bilo politički događaj vredan posebne pažnje. Međutim, ponavlja se priča sa prethodnih izbora: nije bilo incidenata na izbornim mestima, izborne komisije potpisale zapisnike, posmatrači nisu imali primedbe, a ipak ponovna prebrojavanja i ponavljanja. Sada otezanje da se potvrde rezultati baš u opštinama u kojima je pobedio SNSD i u kojima vladajuća koalicija ima tradicionalna uporišta. Čak se u Dodikovim Laktašima sumnja u ubedljivu pobedu njegovog kandidata, ako nije po onom „nije važan broj nego onaj ko broji”. Nije sporna demokratska procedura nego totalitarni politički kontekst. 
Sumnje CIK-a da je tu bilo malverzacija izazivaju kontrasumnje da je opet reč o nekoj ujdurmi CIK-a. Svest o tome da oni uvek mogu da promene što god im padne na pamet deluje ubitačno na samopouzdanje, deprimira, proizvodi izbornu apstinenciju, politički cinizam. Sporni su i sami vanredni predsednički izbori, a onda se ovim otezanjem obesmišljavaju jer će novi predsednik početi da deluje na svega nekoliko meseci pre redovnih izbora, što znači da će taj „vrlo privremeni predsednik” istovremeno i da se uvodi u posao i da vodi predizbornu kampanju. 
Takve anomalije zbunjuju narod, zamaraju i pasiviziraju biračko telo, koje ne može da prati i razume budalaštinu da se u intervalu od godinu dana šest puta menja predsednik: jedan, izabrani predsednik se povukao, drugi predsednik, koji ga je zamenjivao, bio je potpredsednik iz reda hrvatskog naroda, treći predsednik, tj. Predsednica, funkcioniše u statusu v. d., četvrti je izabran na vanrednim izborima, ali nije ozvaničen, a peti će biti izabran na jesen ove godine na redovnim izborima. 
Prvi predsednik u nizu je Dodik, ali on je, moglo bi se reći, i šesti, jer ga i u zemlji i u svetu svi ne samo oslovljavaju kao predsednika, nego ga i tretiraju tako. Videli smo to u Rusiji, Mađarskoj, Izraelu, Srbiji. Uvek je pored njega prisutna i v. d. predsednika Ana Trišić Babić, poštuje se protokol, ali postavlja se pitanje čemu sva ta igra. Utoliko više što u parlamentarnim demokratijama funkcija predsednika ima ograničene ingerencije, a najvažnija je što komanduje vojskom koju Srpska nema. Inicijalne mahinacije koje je izveo trio Marfi, Šmit, Uzunović, izazvale su lančanu reakciju niza opakih formalnopravnih konsekvenci s kojima se Srpska još bakće. 
Iz šire perspektive gledano, ovde se vodi borba između Trampa i koalicije voljnih, a BiH je pomoćni teren. Vučić je fokusiran na Brisel, a Dodik na osovinu SAD–Rusija. U Enkoridžu je Ukrajina bila povod, a očigledno se razgovaralo o globalnoj i dugoročnijoj raspodeli interesnih sfera. Tramp govori da ga zanima samo „zapadna hemisfera”, a Putin da ga „ne zanima sudbina Grenlanda”. Gde su u svemu tome srpske zemlje? 
Zabrinjava to što ispada da Srbija ide evropskim putem uprkos maćehinskom odnosu Brisela, a taj isti Brisel opstruiše napore Putina i Trampa da Srpsku vrate na kolosek ravnopravnih dogovora tri naroda u BiH. Deprimirani Bošnjaci pozivaju svoje da naseljavaju Srpsku, prave bosansku SPC, pričaju o srpskom Sarajevo-safariju i slične gluposti kako bi podigli nacionalni moral. Bošnjacima je to potrebno nakon što im se Dodik, koga su isterali na vrata, vratio kroz prozor, Tramp promenio stranu u BiH, Izrael nastavio u Gazi, Arapski svet u autu, Rusi napreduju u Ukrajini. Ukratko, ruši se sve na čemu se zasnivala agresivna politika bošnjačkog Sarajeva. Taj pad kolektivnog imuniteta u redovima Bošnjaka prepoznaje se po tome što su se sarajevski mediji sada obrušili na sopstvenu političku elitu: analitičari Jasmin Mujanović, Senad Pećanin, Bursać, ismejavaju Elmedina Konakovića i Denisa Bećirovića zbog nesposobnosti da pariraju Srbima. Šta bi tek da su znali kako je diskretni srpski diplomata Bojan Vujić preveslao veterane Lagumdžiju i Alkalaja u velikoj vašingtonskoj areni oko Molitvenog doručka, gde Željka Cvijanović briljira u odnosu na komšijsku konkurenciju i krči put svom predsedniku. 
Dodik, osokoljen serijom uspešnih putovanja na kojima je dočekivan i podržan na najvišem nivou ikad, kreće u kontraofanzivu. Prvi put sasvim eksplicitno odbacuje Dejtonski sporazum i otvoreno traži najpovoljniji momenat za secesiju, te time, ako ništa drugo, skreće pažnju da u BiH još ništa nije rešeno i da posle jesenjih izbora treba urgentno pristupiti novom dogovoru. Tramp, međutim, još nije porazio duboku državu, ni američko ni evropsko njeno krilo i neizvesno je može li da izdrži do kraja tekuće godine, a drugi mandat mu curi...    
Onomad čujemo da je Zelenski pristao na teritorijalne ustupke, da mu se teška srca pridružuje i Kaja Kalas, kako bi oboje dobili rezervnu stolicu u dogovorima Putin–Tramp. Neki rusko-američko-evropski konsenzus o Ukrajini bio bi katalizator odnosa i na Balkanu između proistočnih i prozapadnih snaga, pa bi dobro došao i srpsko-srpskim odnosima, odnosno jedinstvenoj i nezavisnoj srpskoj spoljnoj politici, koje nema bez podrške Rusije. 
Dakle, ne možemo biti sigurni da ovo ponavljanje za dva dana nije nagazna mina sve dok kolo vode CIK, PIK, OHR, dok her Šmit još nije otišao iz Sarajeva, dok her Merc opstaje kao kancelar u Berlinu makar i s tankim legitimitetom, a bonska ovlašćenja nisu suspendovana. Kao što nisu ni onih pet plus dva američkih uslova koje BiH treba da ispuni da bi stranci otišli, a sročenih tako da nikada ne odu. 
Zar bi nakon svega toga što se dešavalo mesecima trebalo da iznenadi da Šmit poništi rezultate vanrednih izbora kao suvišnih i da za v. d. predsednika postavi bošnjačkog potpredsednika, reaktivira poternicu za Dodikom i pritvori ga do suđenja zato što, navodno, nije striktno poštovao presudu kojom mu je na šest godina zabranjeno da se bavi javnim poslovima. Ili da naprosto prebroji da je Karan u stvari izgubio izbore. 
Nadajmo se da u spomenutom konsenzusu SAD–Rusija–EU balkansko dvorište neće biti prepuštena koaliciji voljnih i Srpska poverena večitom okupatoru Nemačkoj, da Rusija neće dozvoliti da „zapadna hemisfera” obuhvati i Srpsku. Treba se nadati, ali i raditi na tome jer ne manje zavisi od srpske sloge, posvećenosti i istrajnosti. Izlazak na ponovljene izbore na nekoliko glasačkih mesta u tri opštine samo je jedna stepenica, ali i na njoj se nepažnjom može saplesti. Zato „Šmit protiv Dodika na biralištu u Laktašima” treba shvatiti sasvim ozbiljno, iako deluje kao šala.

*Akademik, profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista