Merc gradi vojnu Evropu i distancu od Vašingtona

Ponovni izbor nemačkog kancelara Fridriha Merca na čelo Hrišćansko-demokratska unija sa 91,17 odsto glasova delegata na kongresu u Štutgartu predstavlja više od unutarstranačke potvrde autoriteta. Rezultat glasanja, bez protivkandidata, šalje poruku o konsolidaciji stranke u trenutku kada se Nemačka suočava sa ekonomskom stagnacijom, rastućim bezbednosnim izazovima i sve izraženijim pukotinama u transatlantskim odnosima.

Iako procenat podrške varira u odnosu na prethodne godine - 95,3 odsto 2022. i 89,8 odsto 2024. - ovogodišnji rezultat pokazuje da unutar CDU ne postoji volja za rizikovanjem političke nestabilnosti. Smena lidera u ovom trenutku značila bi otvaranje fronta unutar stranke i slabljenje kancelarske pozicije, što bi neminovno ugrozilo i vladajuću koaliciju.

Merc, koji je prošle godine napunio 70 godina, najavio je da namerava da predvodi blok CDU/CSU i na parlamentarnim izborima 2029. godine. Tim potezom pozicionira se kao najstariji nemački kancelar od vremena Konrada Adenauera, simbolično povezujući sopstveni mandat sa epohom u kojoj je Nemačka izgrađivala novi politički i bezbednosni identitet.

„Potpuna obnova“: ekonomija, granice i Bundesver

U svom programskom obraćanju kancelar je predstavio plan „potpune obnove“ nemačkog kursa. Najavljeno je smanjenje poreza, stroža kontrola migracija, jačanje industrijske politike uz odbacivanje „zelenog radikalizma“, kao i značajno povećanje ulaganja u Bundesver. Bezbednost je postavljena kao temelj političke slobode, a nova era globalnog rivalstva opisana je kao vreme u kojem i vojna i ekonomska moć ponovo postaju ključni faktori.

Merc je otvoreno konstatovao da je „poredak zasnovan na pravilima“ kakav je Evropa poznavala okončan, te da se kontinent mora pripremiti za surovu konkurenciju velikih sila. Rusija je označena kao glavni bezbednosni izazov, uz stav da će se rat u Ukrajini okončati tek kada Moskva bude ekonomski – a moguće i vojno – iscrpljena. Podrška Kijevu definisana je kao dugoročna obaveza Berlina.

Istovremeno, kancelar je najavio da neće dozvoliti da krajnje desničarska Alternativa za Nemačku „uništi“ Nemačku, što se u političkom kontekstu tumači kao signal nastavka institucionalnog i bezbednosnog pritiska na opoziciju koja poslednjih godina beleži stabilan rast podrške.

Iako je Merc uoči dolaska na vlast obećavao fiskalnu disciplinu i smanjenje javne potrošnje, praksa je krenula drugim putem. Budžetska pravila su ublažena, zaduživanje povećano, a značajan deo novih sredstava usmeren je na odbranu. Nemačka se sve jasnije profiliše kao budući centar evropskog vojno-industrijskog kompleksa, sa ambicijom da Bundesver postane najjača vojska na kontinentu.

Taj kurs se u Berlinu predstavlja kao nužnost u uslovima rata u Ukrajini i nestabilnih odnosa sa Rusijom, ali se u široj analizi nameće zaključak da je militarizacija postala i instrument za pokušaj oživljavanja industrijske proizvodnje. Nemačka privreda beleži pad u ključnim sektorima, dok su realni prihodi građana u poslednjih pet godina osetno opali usled rasta potrošačkih cena. Povećanje prosečnih zarada nije pratilo inflaciju, što dodatno produbljuje socijalne pritiske.

U takvom ambijentu odbrambena industrija se nameće kao jedan od retkih sektora sposobnih da generiše novu proizvodnju, radna mesta i tehnološke investicije. Merc time pokušava da Nemačku pozicionira kao stožer evropske bezbednosne arhitekture, pa i kao potencijalnog naslednika američke uloge zaštitnika kontinenta.

Jaz sa Vašingtonom i potraga za alternativama

Posebnu težinu ima Mercovo priznanje postojanja „dubokog jaza“ između Evrope i Sjedinjenih Država pod vođstvom Donalda Trampa. Nemački kancelar oštro je kritikovao američki protekcionizam i politiku carina, poručivši da Evropa neće slediti isti put i da je spremna na recipročne mere u slučaju trgovinskog rata.

Poruka da ni SAD u eri velikih rivalstava ne mogu same da deluju predstavlja pokušaj afirmacije evropske strateške autonomije. U tom kontekstu, najavljena poseta Pekingu, i to pre odlaska u Vašington, ima jasnu političku simboliku. Kina se definiše kao važan partner, ali i kao sila koja nastoji da prekroji globalni poredak u skladu sa sopstvenim interesima.

Berlin time šalje signal da Evropa traži manevarski prostor između dve velike sile, nastojeći da sačuva ekonomske veze sa Kinom, a istovremeno da redefiniše odnose sa Amerikom u uslovima sve većeg nepoverenja.

Povratak Merkelove i unutrašnja konsolidacija

Najveće iznenađenje kongresa bilo je pojavljivanje bivše kancelarke Angela Merkel, koja je od povlačenja iz politike izbegavala stranačke skupove. Njen dolazak, propraćen snažnim aplauzom delegata, tumači se kao znak prećutne podrške aktuelnom rukovodstvu i pokušaj unutrašnje konsolidacije uoči pokrajinskih izbora u Baden-Virtembergu, Rajnaland-Palatinatu i na istoku zemlje.

Iako unutar CDU postoje struje nezadovoljne Mercovim ustupcima koalicionom partneru iz Socijaldemokratska partija Nemačke, trenutni prioritet stranke očigledno je očuvanje vlasti i izbegavanje unutrašnjih sukoba.

Sumirano, Mercov reizbor nije puka formalnost, već potvrda strategije koja Nemačku vodi ka dubljoj militarizaciji, ekonomskom restrukturiranju pod okriljem odbrambene industrije i postepenom distanciranju od bezuslovnog oslonca na Sjedinjene Države. Ambicija da Berlin postane centar nove evropske arhitekture moći nosi sa sobom rizike – od unutrašnjih socijalnih tenzija do pojačanih geopolitičkih trvenja – ali i potencijal da Nemačku vrati u poziciju vodeće sile kontinenta u vremenu u kojem se globalni poredak ubrzano preoblikuje.