Ambasadori EU počeli da upravljaju Evropom iz bunkera

Diplomate Evropske unije poslednjih meseci sve češće zasedaju iza zatvorenih, tehnički obezbeđenih vrata - u prostorijama zaštićenim od prisluškivanja, koje u briselskim krugovima već nazivaju „bunkerom“. Prema navodima portala Politico, u tim prostorijama odvijaju se sastanci na kojima se razmatraju najosetljivija pitanja evropske bezbednosti i upravljanja krizama.

Reč je o zasedanjima Komiteta stalnih predstavnika država članica, poznatog kao COREPER II, pripremnog tela Saveta ministara EU. Ovo telo čine ambasadori zemalja članica pri Uniji, koji formulišu i usaglašavaju stavove svojih vlada pre nego što teme stignu na sto ministara ili šefova država.

Prema pisanju „Politika“, ambasadori se u „sigurnoj zoni“ okupljaju kako bi u uskom krugu raspravljali o najhitnijim pitanjima – od rata u Ukrajini do ekonomskih i energetskih izazova. Novi format rada, kako se navodi, omogućava da se određene odluke usaglase na nivou stalnih predstavnika, bez potrebe da se svaki detalj iznosi pred lidere država članica.

Ambasadorka Poljske pri EU Agnješka Bartol potvrdila je da je dinamika rada značajno ubrzana, broj sastanaka je, kako je navela, udvostručen – sa jednog na dva nedeljno. Kao razlog je istakla naglo povećanje obima posla izazvano ratom u Ukrajini i širim ekonomskim turbulencijama koje pogađaju evropski kontinent.

Ovakva organizacija rada svedoči o nastojanju Brisela da odluke donosi brže i koordinisanije, ali i o činjenici da se evropska diplomatija sve više kreće u prostoru visoke bezbednosne osetljivosti. Sam izbor prostorija zaštićenih od prisluškivanja ukazuje na stepen poverenja, ali i na strah od curenja informacija u trenutku kada se Unija suočava sa složenim geopolitičkim izazovima.

Istovremeno, tema bunkera postala je simbol šire bezbednosne atmosfere u Evropi. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski nedavno je u intervjuu za agenciju Frans pres izjavio da je prve dve godine nakon izbijanja rata živeo u bunkeru u predsedničkom kvartu u Kijevu, u neposrednoj blizini predsedničke palate. Naveo je da je objekat bio pod snažnim obezbeđenjem i da se i danas povremeno vraća u sklonište tokom vazdušnih napada.

Dok Kijev bunker vidi kao nužnost ratnih okolnosti, Brisel ga sve više koristi kao instrument krizne koordinacije. U oba slučaja, simbolika je snažna, evropska politika se, u senci rata i globalnih potresa, seli u prostore koji su do nedavno bili rezervisani isključivo za vanredne situacije.

Pitanje koje se nameće jeste da li je reč o privremenom modelu rada uslovljenom krizom – ili o novoj trajnoj arhitekturi evropskog odlučivanja u vremenu nestabilnosti.