Hajka na plavuše

Intelektualni mračni internet (Intelectual Dark Web – IDV) počela sam da pratim oko 2016. godine. Imala sam intuiciju i analitički alat da saznam za IDV prateći tada sve intenzivnije američku političku scenu i društvena kretanja. Ikonoklastični, ideološki šaroliki IDV, na početku s Džoom Roganom kao kreatorom platforme i koncepta, Džordanom Pitersonom, braćom Vajnstajn, Semom Harisom, Benom Šapirom, ukazivao je na rastuću autoritarnost identitetskih politika, političke korektnosti i kulturnog relativizma koje je zagovarala mahom levica, neretko otvarajući i kontroverzne teme.

Imali su i međusobno velike rasprave oko odgovora na pandemiju virusa korona i Donalda Trampa. Većina ih je bila kanselovana od strane akademske zajednice i mejnstrim medija. Kilometri i kilometri pređeni uz slušanje izlaganja koja su opisivala i moja opažanja koja nisam tako elegantno ili s toliko argumenata i naučnih podataka umela da artikulišem. Brzo sam uvidela da se trendovi koje IDV opisuje na evroatlantskom nivou preslikavaju na region. Bio je to početak kraja pozitivnih efekata koncepta otvorenog društva, pogotovo u Srbiji. Rastući autoritarnost, zilotizam i dvostruki standardi njegovih najuticajnijih lokalnih promotera, nevladinih organizacija, pokreta finansiranih stranim novcem, koji su bez transparentnosti, a nekad i protivzakonito prerastali u direktne političke aktere, „aktivista”, delova akademske zajednice i „nezavisnih medija”, kombinovani s neopisivom lakoćom diskreditacije svega srpskog i pravoslavnog, uveliko su odgovorni i za aktuelnu društvenu polarizaciju i zastoj u evropskim integracijama. Počelo je ismejavanjem krezubih sugrađana koji ne znaju da koriste pokretne stepenice, e-novine su postale kulturfašističke.

Pokojni Teofil Pančić, ikona te scene i načina delovanja, čiji je jedan od poslednjih tekstova bio „Jelena sa Jabukovca”, u kojem iznosi svoje sasvim netačno viđenje događaja o kojima se informisao putem „nezavisnih medija” i verujući nekim „liderima Srba iz Hrvatske”, nije bio u pravu tvrdeći da sam tek odlaskom na mandat ambasadora Srbije u Hrvatskoj prestala da budem „jedna od njih”. Mnogo pre toga više nisam bila, ako sam ikad sa svojim radikalnoliberalnim stavovima ikad i bila. Zagovaranje ljudskih prava i principijelne nekažnjivosti za ratne zločine stvar je elementarne humanosti, zdravog razuma i odgovornog držanja na javnoj sceni, a ne dogmatskog pripadanja Teofilovima. Do dubljeg jaza s tom scenom s moje strane došlo je zbog navedenog, a s njihove, pretpostavljam, zbog straha od mog otvorenog pro-NATO stava (tada sam bila jedini autovani zagovarač članstva Srbije u NATO-u, Atlantski savet zagovarao je „integracije u evroatlantski svet”), oportunizma da se ne mlati s teoretičarima zavere oko osiromašenog uranijuma, ali i zbog stavova o budućem statusu Kosova i Metohije i prirodi sukoba devedesetih i kako dalje načelno.

Evolutivni biolog Kolin Rajt, koji je svojim naučnim pristupom dobrano doprineo raskrinkavanju pseudonauke transrodnih studija, kretanja na američkoj sceni u poslednjih dvadesetak godina opisao je kroz promenu percepcije vlastitih osnovnih političkih ubeđenja – malo levo od centra. Iako ih uopšte nije znatnije promenio, danas se ona smeštaju prilično desno od centra. Slično vidim i razloge mog razmimoilaženja s onim što je sebe sve više lažno predstavljalo kao progresivni deo regionalne scene. Posledice su bile „sitnice” tipa da niko od njih nije osudio mizoginu hajku spodoba i tabloida protiv mene, na primer. S druge strane, slične defamacije čelnice Demokratske stranke, na primer, bile su povod za njihovu osnovanu kolektivnu osudu. O kojoj to mizoginiji kojoj je još izložena priča Milićeva? O tome vam pričam. Umesto podrške zbog pretnji koje sam dobijala od prokremaljskih trolova, zbog kojih sam dobila policijsku zaštitu koju sam otkazala dan posle afere „Savamala”, optužena sam da „stvaram”, dakle ne zagovaram, već stvaram, „monoetnička društva na KiM i u ostatku Srbije zbog zalaganja za korekciju administrativne linije kao početak sveobuhvatnog rešenja statusa. U Srbiji inače deluju dvadeset i četiri saveta nacionalnih manjina. Donald Tramp postao je američki predsednik januara 2017. godine. Krajem te godine u Srbiji sam već uveliko bila kanselovana, dok me je uticajni magazin „Politiko” stavio na listu 28 najuticajnijih ličnosti Evrope za tu godinu.

Tokom Trampovog prvog mandata Srbija je intenzivno unapređivala odnose sa SAD, koje se i dalje smatraju svetionikom za mnoge progresivne ideje i prakse. Snaga SAD je i u tome što imaju svest i mehanizme da koriguju svoj kurs kada se uvidi da je loš. Zdrav razum bi rekao da ako zagovaramo ljudska i kolektivna prava, tržišnu ekonomiju i demokratiju, kažemo – daj da se kačimo na taj voz bez obzira na to što su mašinovođe Tramp i Vučić. Suicidalna i narcisoidna empatija, te držanje za sisu sve manipulativnijih donatora voz, u kojem je ostala srpska ekipa koja je aktivno minirala proces približavanja dve zemlje, neretko pomognuta od strane nekih evropskih vlada, skrajnuli su na slepi kolosek. Nažalost, uspeli su da poture dosta klipova u točkove vozu na koji sam ja svojevoljno uskočila – u Brisel preko Vašingtona. Bajdenova administracija nikad se nije odrekla nasleđenih pozitivnih efekata unapređenja srpsko-američkih odnosa, ali nije imala volje ili hrabrosti da proces, uz vrlo male ustupke svojim principa i zacrtanim ciljevima, nastavi u zajedničkom interesu. Često sam kolege ambasadore zapadnih zemalja pitala kako procenjuju gde bi Balkan danas bio da se pomenuti proces nije aktivno minirao. Niko mi nije odgovorio da pitanje nema smisla, a većina je bila saglasna da bi verovatno situacija bila mnogo bolja.

I dok spoznaja ko je i zašto minirao proces približavanja Srbije i SAD i dalje frustrira, veliko je zadovoljstvo pratiti kako remenom IDV ekipa postaje sve uticajnija. Trampova ponovna pobeda potvrdila je tezu da ni američke demokrate nisu imale sluha za IDV. Komičar Bil Majer, možda najkonzistentniji liberal na američkoj medijskoj sceni, lepo kaže da je „Donald Tramp ponovo pobedio jer nije muškarcima sugerisao da sebe preziru samo zato što imaju onu stvar”.

Na britanskoj sceni, sa stavovima sličnim IDV, etablirali su se Konstantin Kišin, Daglas Marej i provokativni, ali konstantno uticajni Pirs Morgan. Oni su liberalni ledolomci nadstranačke fobije od islamofobije i glasovi razuma protiv politike nulte emisije gasova staklene bašte, koja je Britaniju skoro skroz dezindustrijalizovala. Prvo je dovelo do ogromnog skandala koji trese Britaniju – sistemskog decenijskog zataškavanja zločina koje su činile bande mameći decu (grooming gangs), mahom devojčice, koje bi zatim na razne načine seksualno iskorišćavale. Najveći broj počinitelja individualnih silovanja u Britaniji jesu belci koji čine većinu u društvu, no sve je evidentnije da su počinioci dugogodišnjeg mamljenja, seksualne eksploatacije i grupnih silovanja mahom Pakistanci. Bi-Bi-Si je u ovom slučaju dugo izbegavao etničku komponentu, a za silovanje koristi termin „prinudni seks”. Lejla Kaningam iz sve jače partije Reformisati bregzitovca Najdžela Faraža, uticajni tužilac i jedan od kandidata za budućeg gradonačelnika Londona, koja se deklariše kao muslimanka, smatra da je skandal zataškavan zbog straha od gubljenja muslimanskih glasova. Porazno je što pojedini komentatori s levice tvrde da je afera tek sada izvučena da bi se zataškala afera „Epstajn”. Ilon Mask ju je globalizovao još pre godinu i po, a ona svoje ružno lice već dugo pomalja u britanskoj javnosti u kojoj se decenijama ne sprovode preporuke kojekakvih komisija.

U Srbiji još samo vaša plavuša u geopolitici nema podkast. I pored buma još se ne nazire neka lokalna verzija IDV, a preko nam je potrebna.

*Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista