Šef Bele kuće vodi se „kreativnom destrukcijom”

Specijalno za „Politiku”

Vareze – Objašnjenje koje mnogi navode – da je Donald Tramp toliko zabrinut zbog rezultata narednih međuizbora, da pokušava da skrene pažnju sa unutrašnjih i ekonomskih neuspeha započinjanjem ratova – nije baš sasvim tačno, jer gubitak tih izbora i nije ništa naročito neobično. Naprotiv, gotovo je pravilo da partija aktuelnog predsednika u takvoj situaciji pretrpi poraz. Više puta je izneverio data obećanja, i tako izgubio simpatije velikog dela svoje biračke baze MAGA, a protivrečio je i sopstvenom ponašanju u ranijem periodu u Beloj kući.

Zanemario je, kao što naglašavaju, mnoge zemlje predvođene Kinom, norme međunarodnog prava, i na neki način vratio se svojim demokratskim korenima. Podsetimo, decenijama je bio upisan u biračke spiskove kao simpatizer Demokratske partije, čiji je simbol magarac. Sada, udaljavajući se od izolacionizma starih republikanaca, namerno je zaobišao ustavnu odredbu koja zahteva odobrenje Kongresa da bi Sjedinjene Države ušle u rat. Tako se pokazao kao ratoboran dva puta. Drugi put se pokazao dramatično i sa ozbiljnim međunarodnim posledicama, koje su i dalje u toku u Iranu, uz jednu epizodu u Venecueli.

Donald Tramp primenjuje na politiku Šumpeterovski princip „kreativne destrukcije”.

Znate, Jozef Šumpeter (jedan od gotovo hiljadu izuzetnih Austrijanaca, koji su između kraja 19. i početka 20. veka dali ogroman doprinos u različitim oblastima, u vreme kada se približavao kraj Carstva, u ekonomiji je teorijski razradio upravo koncept „kreativne destrukcije”, proces koji je, po njemu, osnovni pokretač kapitalizma, u kojem inovacija stalno revolucionarno menja strukturu sistema.

Poznavajući ili, verovatnije, kako mu se često dešava, gotovo instinktivno „uhvativši” u vazduhu ovu značajnu teoriju, slobodni maverik i genijalni ekscentrik kakav Tramp nesumnjivo jeste, koju je prisvojio i bez zadrške primenio u politici, prevrnuvši tako sto, pobacavši na pod karte i žetone. Na taj način, ako hoćemo, pokazuje svoju iskonsku, neiskvarenu, primarnu pripadnost: On je, iskreno i radosno, Amerikanac!

Naravno, iznenađuje svet, koji je decenijama navikao da ima posla sa stanarima Bele kuće, koji su, kako da kažemo, bili razumljivi manje-više, uz poneki prigušeni otpor, naročito kada su (posle dalekih velikih „trenutaka” Harija Trumana i Lindona Džonsona) bili mediokritetski demokrati, evropski orijentisani i zato, uz pomalo prikrivenu oholost karakterističnu za Stari kontinent, ipak nekako prihvaćeni. Koliko je, zapravo, lakše bilo ceniti jednog Džoa Bajdena, jednog Baraka Obamu, uz to crnog čoveka i zato gotovo obožavanog, jednog razigranog Bila Klintona, pa čak i republikanca starog kova kao što je bio prvi Buš.

Pošto ćemo, osim ako se ne dogode izuzetni i teško predvidivi političko-institucionalni događaji (treći, ovoga puta, uspešan impičment), morati da trpimo Trampa do 20. januara 2029, ne bi li možda bilo dobro da makar delimično, čak i uz protivljenje, sagledamo tu „kreativnu destrukciju” koju sprovodi i pronađemo najbolji mogući modus vivendi?

*Počasni predsednik Fondacije Italija–SAD