Obama u zemlji razlika

Posle inauguracije novog predsednika Baraka Obame stvorena je jedna nova i pozitivna slika Amerike – pune optimizma i nade i, barem na trenutak, jedinstvene. Nažalost, još tokom inauguracije ukazali su se prvi signali da je san o američkom jedinstvu daleko od ostvarenja. Kada se tokom ceremonije pojavio predsednik Buš, masa ljudi koja je bila puna energije i raspoložena za slavlje, počela je spontano da uzvikuje protiv njega. Začula se navijačka pesma sa sportskih utakmica koja se tradicionalno peva kada su domaćini blizu pobede nad gorkim protivnikom. Iz hiljada glasova se odjednom čulo „nana na na, nanana, hej, hej, gudbaj”.

Moram da priznam da sam se u tom trenutku naježio, setivši se scene iz 1999. godine kada sam bio na Marakani, kada je Jugoslavija igrala protiv Hrvatske. Tada sam slušao ogorčene navijače kako pesmom proklinju Miloševića.

Naravno, pesme sa Marakane bile su mnogo grublje od onih koje su se čule u Vašingtonu, ali raspoloženje protiv Buša bilo je slično onom koje je većina građana Srbije tad pokazivala prema Slobodanu Miloševiću. A u momentu kada je helikopter sa predsednikom Bušom i njegovom suprugom uzleteo iza zgrade Kapitola, čuli su se uzvici od „do viđenja i ne vraćaj se više” do „konačno smo se rešili ratnog zločinca”. Poruka novog predsednika o pomirenju i jedinstvu nije se primila među masom ljudi koji su toga dana slavili u Vašingtonu.

Istogdana razgovarao sam sa mnoštvom prijatelja i rođaka koji žive u raznim delovima Amerike. Svi su pričali o tome kako većina ljudi oseća neko olakšanje, kao da im je skinut teret sa ramena, ali svi su doživeli ponešto što ih je opominjalo da nije cela Amerika slavila tog dana. Deo građana pao je u depresiju i očajanje. Rođak iz Čikaga mi je rekao da je u jednoj prodavnici čuo čoveka kako kaže da je to dan nacionalne žalosti, a prijatelji iz Arkanzasa su mi javili da su njihove ćerke srednjoškolskog uzrasta šikanirali vršnjaci, jer nose bedževe Baraka Obame. Jedan učitelj im se rugao pred celim razredom. Treći prijatelj iz Džordžije mi je javio da je u restoranu tražio da se prebaci kanal da prati inauguraciju, a prisutni gosti su mu vrlo grubo prebacili da „tamo nema ništa dobro da se vidi”.

Ne treba, naravno, preuveličavati značaj ovih ružnih detalja na dan kada je većina u Americi ipak slavila, ali oni opominju da je ova zemlja daleko od jedinstva i da veliki deo građana strahuje zbog dolaska Baraka Obame. Za njih dolazak Obame predstavlja gubitak sigurnosti koju su do sada osećali. Ja ne volim da koristim izraz „druga Amerika”, jer mislim da je to, kao i u slučaju „druge Srbije”, nejasna i pojednostavljena klasifikacija. To daje sliku hirurški preciznog reza duž kojeg se ljudi sa jedne strane prikazuju kao demokrate i progresivni, dok se drugi svrstavaju u konzervativne i retrogradne.

Podele u Americi kao i u Srbiji nisu tako čiste niti su jednostavne. Na dan inauguracije bio sam u masi koja je prisustvovala tome.Pored mene su bili belci iz Džordžije i ljudi iz drugih delova Amerike. Bili su tu ljudi koji su predstavljali Ameriku svih boja i svih religija, uključujući i one koji ne ispovedaju nijednu religiju, bilo je školovanih i neškolovanih ljudi.Ali i oni naši sugrađani koji nisu izašli da slave sa nama tog dana, i oni, takođe, predstavljaju punu različitost Amerike. Za neke Afroamerikance novi predsednik nije dovoljno „crn” i moraće da se dokaže pre nego što bude prihvaćen, dok je za neke belce previše „crn”. Za republikance je previše liberalan. Liberali sumnjaju da nije dovoljno liberalan. Sve u svemu, Barak Obama, ipak, predstavlja najbolju šansu da se izgradi onaj minimalni, osnovni konsenzus koji je potreban svakoj državi, a pogotovo u sadašnjem vremenu velike ekonomske krize. Ako predsednik Obama uspe u izgradnji ovog minimalnog konsenzusa, onda će morati da uradi nešto što političarima ne polazi lako za rukom. Moraće da vlada sa uverenjem da je on jednako predsednik svih građana Amerike - i onih koji su slavili dan njegove inauguracije, ali pogotovo onih koji su tog dana tugovali.