Balkanski rat i mir

Balkanska kvadratura kruga, odnosno teška jednačina balkanskih odnosa i sporova, nije, nažalost, isključivo u rukama balkanskih naroda, već mnogo više zavisi od volje tzv. velikih sila. Njihovi različiti interesi ukrštaju se upravo ovde,tvoreći trusno područje na kome se dodiruju različite političke „tektonske ploče”. Stoga je za rešavanje balkanske kvadrature kruga i stabilizovanje ovog prostora potrebna, pre svega, povoljna međunarodna konstelacija. Veoma jednostavno, ukoliko velike sile procene da im je isplativija stabilna kohabitacija interesa na jugoistoku Evrope, naše područje će biti umireno, no ukoliko bilo koja sila proceni da joj je u interesu jedan mali lokalni rat mogli bi nastati problemi među violentnim Balkancima, kao toliko puta u prošlosti. U prvom slučaju suočili bismo se sa krhkom, ali makar mirnom balkanskom klackalicom, dok bi u drugom slučaju imali suprotstavljenost tradicionalnih političkih linija.

Ipak, postojanje jedne supranacionalne tvorevine poput EU, koja je pokazala da može da balansira različite interese, ostavlja oprezni optimizam da je i Balkanu moguće propisati lekove protiv političkih kijavica. ČinjenicaodrživostiEvropske unije za ovo područje  je značajna u dva bitna smisla. Prvi je onaj u kome je EU temelj političke ravnoteže čitavog evropskog kontinenta, pa tako i brdovitog Balkana, budući da vešto balansira između Amerike, Rusije i interesa svojih najuticajnijih članica. Drugi smisao je važniji, jer EU nije samo neko proklamovano odredište kome treba pošto-poto težiti, već je EU upravo i najbolji egzemplar za stvaranje jedne mini balkanske unije, unutar koje bi balkanski narodi mogli rešavati svoje probleme bez obzira na to da li će (i kada) eksplicitno pristupiti onom velikom panevropskom savezu. Ideja o novoj balkanskoj uniji može asocirati na neku novu-staru Jugoslaviju, ali bi ona počivala upravo na suprotnim principima od onih na kojima je počivala Jugoslavija, te bi stoga možda bila održivija i prihvatljivija za balkanske narode. Glavna mana svih Jugoslavija do sada bila je u tome što je u njima zajedništvo nametano odozgo, dekretima i uredbama, pa su svi mislili – od srpske, preko hrvatske, sve do ostalih nacionalnih elita da su baš oni tim dekretima uskraćeni i zakinuti.

Za razliku od toga, u novu balkansku uniju bi se išlo malim koracima i samo preko dostižnih ciljeva, upravo onako kako se nekoć razvijala i EU u tri stuba svoje saradnje. Prvi stub, koji bi bioosnova, jeste ekonomska saradnja i njega je potrebno uspostaviti među državama zapadnog Balkana i zbog globalne ekonomske krize koja stiže i u naš sokak, a od koje se mnogo efikasnije možemo braniti zajedno, u situaciji kada će priliv sredstava iz međunarodnih fondova biti sve slabiji, pa ćemo izvesna sredstva, prostom logikom, morati tražiti jedni kod drugih. Problemi privreda „naših” zemalja potpuno su identični, pa će se kad-tad ukazati potrebaza organizovanjem zajedničke proizvodnje, plasiranjem zajedničkog izvoza i ubiranjem zajedničkog profita, što će smanjiti trgovinske deficite i ojačati realne privredne snage regiona. Pri svemu tome uopšte nećemo morati da se volimo i mazimo, ali ćemo morati raditi skupa, ukoliko ne želimo da nam deca ostanu gladna. Posle uspostavljanja ekonomske saradnje ne treba žuriti u raznorazne političke integracije, što bi bilo i nerealno, već treba prepustiti vremenu da upravo kroz poslovnu (i kulturnu, i naučnu, i medijsko-estradnu) saradnju uspostavi nove odnose i običaje, koji se na kraju mogu i institucionalizovati. U čitavom tom procesu išlo bi se odozdo nagore, pa bi se politička saradnja uspostavila tek ako ona ekonomska upali, a ako i u ovoj ekonomskoj bude problema, svako bi mogao istupiti iz labave unije i otići svojim putem.

Doktor političkih nauka, naučni saradnik Instituta društvenih nauka