Povratak suvereniteta

Svet se pred našim očima, u proteklih nekoliko godina, menja kao nikada u prethodnih pola veka.

Proces (neo)liberalne globalizacije je očigledno došao do svoga kraja, što korespondira s krajem perioda globalnog ekonomskog rasta koji je ovaj ekonomsko-geostrateški projekat inicirao. Sledstveno tome, u svojevrsnom preispitivanju su svi projekti koji su pratili proces ekonomske globalizacije, poput Evropske unije, i traže načine da odgovore na zahteve novog vremena, čiji je ,,bregzit” tek jedan od indikatora, dok će ostali verovatno biti reforma institucija Unije predvođene svojim tradicionalnim tvrdim francusko-nemačkim jezgrom.

Stojimo na početku procesa u kome će države koje to mogu sebi da priušte pokušati da vrate onoliko suvereniteta koliko im okolnosti dozvoljavaju. Velika Britanija je, u tom smislu, ,,bregzitom” vratila sebi puni suverenitet, a to se može očekivati u punom kapacitetu i kod različitih regionalnih sila poput Turske, dok će države poput Francuske i Nemačke nastaviti da laviraju između potrebe da i one sebi, u novom vremenu vrate puni suverenitet i potrebe transformacije panevropskog institucionalnog (nakon „bregzita” isključivo kontinentalnog) integrativnog modela kome pripadaju. Ukoliko je do pre nekoliko decenija trend bio slabljenje državnog suvereniteta u korist širih institucionalnih integracija, danas živimo u vremenu kada naporedo egzistiraju principi državnog suvereniteta u njegovom klasičnom vestfalskom vidu i principi ostataka integrativnih procesa u njihovom procesu transformacije ka novim oblicima. A već sutra mogli bismo se obreti u svetu u kojem će princip državnog suvereniteta ponovo postati dominantan.

U tom smislu se može reći da smo izašli iz perioda kada se politička i ekonomska moć manifestovala, zaodevena iza srećnih vremena vaskolikog rasta, kao „meka“, te smo ušli u period kada se moć ponovo sve više manifestuje kao „tvrda“, što najnoviji dramatični razvoj sirijske krize upravo pokazuje. Kako god da ta kriza bude rešena, nakon nje ništa više neće biti isto. Ta kriza predstavlja „Tridesetogodišnji rat“ našeg vremena, nakon kojeg bi mogao nastati novi „vestfalski sistem“ 21. veka u kojem ćemo imati novi raspored uticaja globalnih sila, što svakako ne znači da će neke „stare“ sile preko noći propasti, a neke „nove“ vaskrsnuti, kao što se nadaju razni „globalni navijači“, jer u svetu u kojem živimo uopšte i nema „starih“ i „novih“ sila, već su to samo sile koje su postojale od početka modernog doba te se samo razmeštaju u svojim različitim rasporedima. Novi raspored koji nas verovatno čeka u 21. veku je porast uticaja evroazijskog kontinenta i njegovih centralnih „zemaljskih“ sila poput Rusije i Kine (u perspektivi i Irana, Turske, Francuske, Nemačke itd.), uz zadržavanje značajnog uticaja „morskih“ sila kao što su SAD i Britanija, u konačnoj težnji sistema ka novoj podeli interesnih sfera – u kojoj će svako zaokružiti svoju geopolitičku celinu, odlazeći iz sfere koja mu „po prirodi“ ne pripada – onako kako se Britanija povukla iz EU.

Sve u svemu, kao što je globalizacija nekad bila nužan proces proizašao iz realnog odnosa društvenih snaga pokrenutih modernim revolucijama, tako je i danas povratak ka klasičnim državno-ekonomskim modelima opet posledica realnog odnosa snaga u svetu koji se suviše „naduvao“ i koji, shodno logici sistema, teži da se vrati u svoje „čvrsto agregatno stanje“.

U svim ovim novim procesima naš mali brod zvani Srbija i naš malo veći brod „Zapadni Balkan“, na sreću, nisu suviše zanimljivi, jer više ne predstavljaju ključnu petlju geostrateških interesa (poput npr. Sirije), što nam omogućuje da se malčice sklonimo u istorijsku zavetrinu. Naposletku, dobro je da konačno i nas istorija malo zaobiđe, jer nas je dovoljno u prethodnim vekovima bacala levo-desno. Što ne znači da ne treba da budemo spremni ukoliko nam ona sutra ponovo pokuca na vrata.

*Naučni saradnik u Institutu društvenih nauka