Naši klubovi su „privatna društva građana”

Malo je ljudi koji mogu da se pohvale da tako dobro poznaju raznorodne načine uređenja sporta širom sveta, kao Zoran Radović, direktor Svetske košarkaške federacije (FIBA) za globalni razvoj košarke, bivši igrač Crvene zvezde i državnog tima. U mnogim Fibinim značajnim projektima poslednjih godina sadržane su njegove ideje.

Dokle se stiglo s idejom o 16 ekipa na olimpijskom turniru?

Mi već od 2003. godine radimo na tome. Do sada smo uradili sve što je moglo da se uradi. Napisali smo hiljade analiza, imali potpune preseke svega, šta treba, kako treba, zašto je to dobro za košarku. Napravili smo i jednu brošuru s naslovom „Ne veće, ali jače”, u kojoj objašnjavamo zašto je bolje da na Olimpijskim igrama ima 16 ekipa. Smatramo da je to od izuzetne važnosti za košarku i da to praktično pokriva neke zemlje koje se u ovom momentu nisu našle ili teško mogu da se nađu na olimpijskom turniru s 12 ekipa. To je sada u rukama Izvršnog odbora Međunarodnog olimpijskog komiteta i to će se razmatrati u oktobru ove godine. Nadamo se da imamo velike šanse da se naš turnir poveća na 16 ekipa. Da li će to biti već u Londonu 2012, to ne možemo da kažemo. Bitno je da imamo sve spremno ukoliko naš predlog prođe već u oktobru.

Imajući u vidu da MOK vodi računa da se ne probije ukupna kvota svih sportista na Igrama, kako ćete to rešiti?

Vodilo se računa o tome, ali mi smo tražili da timovi igraju s 12 igrača. Naš stav je jasan: ne želimo da se broj igrača po timu smanjuje zarad 16 reprezentacija. Ako prođe predlog za 16 timova, otvara sa još par pitanja, pre svega vezanih za način kvalifikovanja. Da li će se nastaviti s održavanjem predolimpijskog turnira ili mu dati još veći značaj, da li će se povećavati kvote za kontinente… Ali, sve će to biti slatki problemi, lako rešivi, ukoliko prođe naš predlog. U našoj brošuri „Ne veće, ali jače” naveli smo da nam ne trebaju dodatni objekti, dodatna tehnička sredstva, dodatni dani, dodatni događaji. Ali, imaćemo veću prodaju.

Da pređemo na domaće teme: šta kažete na muke s finansiranjem naša dva najveća košarkaška kluba?

Naši klubovi su u veoma teškoj situaciji jer su cene igrača nerealno visoke, i pokušavaju da se mere s bogatim klubovima. Budžeti Partizana i Zvezde na godišnjem nivou ne bi smeli da prelaze 1,5 miliona evra (duplo manje nego sada) i to bi bila neka naša realnost. Priče kako drugi plaćaju mnogo više ne stoje jer i sada su naši klubovi na začelju među klubovima koji igraju neku ulogu na evropskoj sceni. Jednostavno, treba da shvatimo ekonomsku realnost i uklopimo se u nju a ne da imamo situaciju da dva naša najbolja kluba zajedno duguju 10 miliona evra.

Već godinama najavljuje se „suštinska promena registracionog pravilnika KSS”, ali to nikako da se desi?

Ključna stvar za dalji napredak je registracioni pravilnik, jer on mnogo utiče na razvoj košarke. Taj pravilnik, generalno, treba da bude košarkaški stimulativan, a ne poslovno-trgovački orijentisan. Registracioni pravilnik direktno utiče na razvoj košarke, na razvoj igrača, na cene igrača i na kvalitet košarke. Očigledno je da niko nije spreman da bilo šta promeni već duži niz godina na tom polju jer izgleda da to odgovara onima koji se bave košarkom isključivo radi preprodaje igrača. Najzanimljivije je da čak fudbal, koji ima robovlasničke propise i sto puta veći novac nego košarka, uzima u obzir transfere igrača od 12 godine a kod nas igrač postaje vlasništvo jedne osobe koja vodi takozvani „klub” od 10 godina. Sistem je napravljen da bi pojedinci zarađivali na izuzetno lak način nerealne svote novca bez ikakvog truda i bilo kakvog šireg interesa za košarku. Ukoliko se nešto radikalno ne promeni, situacija nam uopšte neće biti ružičasta.

Koliko je važan sistem takmičenja za razvoj jednog sporta?

Naravno da je sistem takmičenja vrlo važan. Konstantna polemika oko Jadranske lige ništa dobro nije donela i očigledno je da je sve urađeno da se liga dezavuiše bez odgovora šta je rešenje. Priče o samo Srpskoj ligi su nerealne i čista utopija. Mora se što pre preispitati model funkcionisanja Jadranske lige koja je na izdisaju, objasniti domaćoj javnosti da naša stvarnost nije da Vršac i Kraljevo imaju po dva kluba u prvoj ligi, Novi Sad čak tri a da ni jedan od njih nije ozbiljan, Niš i Leskovac klubove bez para, da ne može da bude 150 klubova koji igraju seniorska takmičenja u Srbiji, i da se krene s modelima da svi gradovi osim Beograda, gde je realnost tri kluba, mogu da imaju po jedan ozbiljan klub iza koga stoji ceo grad.

Šta kažete na rezultate naših reprezentacija?

Dušan Ivković je uspeo da povrati stabilnost seniorskog tima i ulije veru da možemo više i bolje. Sigurno da uopšte neće biti lako da se plasiramo na Svetsko prvenstvo i da Ivkoviću predstoji izuzetno težak zadatak. Ženska reprezentacija definitivno zaslužuje da se nađe među timovima koji će igrati značajniju ulogu na evropskoj sceni i velika je šteta što seniorski program nikako da probije tu magičnu barijeru i proba da se plasira na Svetsko prvenstvo jer imamo kvalitet za to. Mlađe selekcije ostvaruju dobre rezultate ali bi moralo više da se vodi računa o stvaranju zvezda i igrača koji će biti vodeći igrači u seniorskoj reprezentaciji u budućnosti.

Koji su po Vama najbolji modeli organizacije sporta na svetu?

Modeli sporta koji su u trendu jesu institucionalni modeli. Zemlja koja izuzetno ulaže u sport je Australija, a odmah iza nje je Francuska. To su dva vrlo slična modela, gde država ima izuzetno veliki upliv u sport. U Australiji postoji velika ekonomska zavisnost na nivou klupskih takmičenja i sportovi u mnogome zavise od ekonomske realnosti, tako da uopšte nije čudno ako, recimo, nestanu dva košarkaška kluba, dok je to u Francuskoj vezano za lokalne samouprave, slično kao i u Španiji. To su modeli koje treba analizirati i uskladiti s našom realnošću.

A kakva je naša realnost?

Kod nas to može da se uradi dosta lakše jer realno imamo dva sportska giganta – Crvenu zvezdu i Partizan. Fudbal, košarka, rukomet, odbojka (samo Zvezda) i vaterpolo (samo Partizan) trebalo bi da budu u velikoj meri pod društvenim nadzorom i sa institucionalnom vezom za grad i republiku. To bi bila dva kluba od nacionalnog značaja i svi sponzori ili privatna lica koja bi htela da ulože osećali bi mnogo veću sigurnost kada bi znali da država stoji iza njihovih uloga i pomaže im da vode klub na stabilan način. Naravno da sadašnje stanje, gde su klubovi „društva građana” a u suštini su toliko privatni da ne mogu biti privatniji, mora da se promeni i to je jedan od ključnih zadataka. Država mora da se pita i oko izgradnje-renoviranja postojećih objekata jer to je potencijalni magnet za privatnike i želja da se na lak način preko „društva građana” dođe do izuzetnih beneficija. Objekti Partizana i Zvezde su u vrlo lošem stanju i trebaće ogroman novac da se oni dovedu u stanje adekvatno evropskim i svetskim standardima. Oba objekta se nalaze na izuzetno atraktivnim lokacijama i možda zvuči samoubilački, ali, zašto ne razmišljati da se napravi izuzetno moderan sportski kompleks-stadion koji bi koristili i Partizan i Zvezda (Inter i Milan, Roma i Lacio model).