Dvostruka politička legitimnost predsednika

Rasprave koje se ovih dana vode o ustavnoj poziciji i ovlašćenjima predsednika Republike Srbije pokazuju nekoliko stvari. Prvo, na posredan način dokazuju da su bili u pravu svi oni, uključujući i autora ovog teksta, koji su kritikovali što je postojeći Ustav donet bez neophodne stručne i široke javne rasprave. U svakom modernom demokratskom društvu postoji duboka potreba građana da raspravljaju o suštinskim pitanjima konstitucionalnog uređenja političke zajednice. Važno je, međutim, da se ta rasprava vodi argumentovano i bez suvišne političke ostrašćenosti. To je bitno iz dva razloga: najpre, što je odmerena razmena argumenata (deliberacija) najbolji put da se dođe do ustava kao metafore za najširi društveni ugovor; a zatim, zbog potrebe podizanja izrazito niskog nivoa demokratske političke kulture u nas. Drugo, i povezano sa prethodnim, svaki ustav, pa i naš, istovremeno je i najviši pravni, ali i politički akt, pa ovlašćenja i odgovornosti nosilaca ustavnih funkcija sadrže istovremeno i pravnu i političku dimenziju. Ovo kao da se u nekim istupima zaboravlja pa se čitavom pitanju prilazi samo sa stanovišta pravnog statusa i odgovornosti. Legalnost je nužan, ali ne i dovoljan uslov za procenu rada svake političke institucije, pa i institucije predsednika republike. Političke institucije i procedure su utvrđene ustavnim rešenjima, ali njihova legitimnost, kao i realni ugled i moć nisu i ne mogu biti oktroisani i ne zavise samo od pravno definisane pozicije u političkom sistemu. Politička legitimnost i ugled se stiču teško, dugotrajnim dobrim radom, kao što se brzo i lako gube promašenim potezima i lošom politikom.

U delu javnosti, uključujući i neke rasprave u parlamentu, kao i stavove iznete u medijima, izrečene su ocene da predsednik Tadić prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja, a za tako tešku tvrdnju nismo dobili nijedan ubedljiv argument. Tvrdnje da se predsednik previše meša u dnevnu politiku ne vode dovoljno računa bar o dva momenta. Najpre, da je pravo, ali i obaveza, nosilaca najvažnijih političkih funkcija, pa i predsednika republike, da javnost upoznaju sa svojim stavovima o svim najvažnijim društvenim pitanjima. Podrazumeva se, naravno, da konačne odluke o tim pitanjima donose nadležni državni organi (parlament, vlada ili sudstvo – svako iz svog domena). Druga činjenica koju treba imati u vidu jeste da predsednik Tadić ima dvostruki izvor političke legitimnosti: kao šef države koga je direktno izabrala većina građana Srbije i kao predsednik Demokratske stranke, političke partije koja čini okosnicu vladajuće koalicije. Verovatno da su u toj činjenici razlozi za neka nenamerna ili pak namerna i politički motivisana nerazumevanja javnog delovanja predsednika Tadića. Kod onih učesnika u ovoj debati koji su poznati po svojim liberalnim stavovima i vrednostima, osnov za kritičke tonove verovatno leži u gorkom iskustvu iz devedesetih kada je Srbijom vladao jedan čovek. Rekao bih, međutim, da glavni motivi otvaranja ove rasprave dolaze iz onih političkih krugova kojima ne ide u prilog visok rejting predsednika Tadića, kako u domaćem javnom mnjenju, tako i njegov ugled u regionu i na široj međunarodnoj sceni. Delu političke opozicije na desnici, naročito nakon političkih poraza na izborima i rascepa, odgovara da pažnju javnosti usmere sa svojih slabosti ka najaktivnijoj i najuticajnijoj figuri na političkoj mapi Srbije. Ostaje, međutim, činjenica da bi Ustav morao preciznije da definiše da li su funkcije šefa države i predsednika političke stranke nespojive. Naš politički sistem je u osnovi kombinacija sistema parlamentarne demokratije sa značajnim elementima polupredsedničkog modela. Siguran sam da predsednik Tadić zna i prihvata načelo političke teorije parlamentarne demokratije: što je veća moć političkih zvaničnika to treba da budu veća etička i druga ograničenja u odnosu na potencijalnu instrumentalizaciju te moći.

Autor je profesor političke sociologije na Fakultetu političkih nauka