Obamina rampa za menadžere

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 5. februara – Kako da se živi s pola miliona dolara godišnje, pitanje je na koje bi građani odgovor potražili s radošću, ali ga grupe menadžera na Volstritu doživljavaju kao „nerešiv problem”. Navikli na višemilionska primanja, lideri posrnulih finansijskih giganata doživeli su jučerašnji dekret predsednika Baraka Obame o svođenju njihovih primanja na pomenutu sumu– kao pad „s konja na magarca”, kao osudu na progon iz karijernog „platnog raja”, kao ostvarenje najstrašnije kletve – „dabogda imao pa nemao”.

Neki od njih već su krenuli u potragu za poslovima gde ne važi Obamina restrikcija. A koju mase pozdravljaju kao meru da se u zgrtanje novca unese više – logike.

Obamine uredbe tako su ostvarile ono što se u njima čini glavnim: da preokrene raspoloženje sunarodnika. Da se uznemire „precenjeni”, a umire „potcenjeni”.

Dometi njegovih mera nisu, ipak, prevratnički onoliko koliko zvuče, zaključuju analitičari. Finansijska kretanja i sada, kao i obično, prevazilaze domete političkog regulisanja.

Ograničenje prinadležnosti na 500.000 dolara godišnje primeniće se, naime, samo na šefove firmi koje će tek tražiti „osetnu” potporu države, a i iz tog „reza” će biti izuzete razne druge stimulacije, a neće važiti ni za brokere nižeg nivoa koji zarađuju i duplo više od rečenog „plafona”, precizira danas „Njujork tajms”. Izuzeci su prilično veliki.

Novi propis ne važi za 350 institucija koje su se već „nahranile” iz „državnih jasala”. Zatim poslednja evidencija (iz 2007) govori da su rukovodioci takvih kompanija u proseku primali oko 11 miliona dolara godišnje, od čega je „samo” 844.000 bilo u gotovinskoj plati, dok je većina prinadležnosti stizala u drugim vidovima– 2,5 miliona u „keš bonusima”, a 7,4 miliona u obliku nagradnih deonica.

Pretpostavlja se, stoga, da će se mnogi od „ugroženih” direktora „kompenzovati” u tim dopunskim a neograničenim isplatama. Pogotovu što je odranije uobičajeno da se u vanrednim situacijama kao što je ova unajme specijalisti za pronalaženje „alternativnih puteva”.

I ranije su šefovi država pokušavali da omeđe primanja biznismena koja su „bola oči” javnosti, ali su Obamine mere dosad najkonkretnije, slažu se poznavaoci. Uz ostalo nalažu– da menadžeri navedenih firmi ne mogu da unovčuju berzanske akcije sve dok se ne otplate pozajmice dobijene iz državne kase, da moraju da se odreknu luksuznih nabavki, a ako ih učine da ih objave na Internetu, da o vanrednim probijanjima „plafona” treba da se izjasne akcionari, čija rezolucija nema obavezujuću ali ima značajnu moralnu snagu…

Čini se da je Obama zaigrao, ponajviše, na „kartu javnosti”. Da izazove ustezanje finansijske elite od, kako je rekao, dodele „sramotnih premija” koje predstavljaju „vrhunac neodgovornosti” u situaciji kad je većina građana izložena odricanjima.

Takav projekat već je dao početne rezultate. Pod pritiskom javnosti, naročito u glavnim medijima, počelo je otkazivanje planiranih troškova u firmama koje su dobile budžetski „pojas za spasavanje”. „Sitigrup” se odrekao kupovine aviona u vrednosti od 50 miliona dolara, „Vels Fargo” je otkazao korporacijsku manifestaciju u Las Vegasu, bivši direktor „Meril Linča” se obavezao da će iz svog džepa nadoknaditi izdatke za raskošno uređivanje svoje kancelarije…

Da ne bi bilo zabune oko sistemskih vrednosti, Obama je naglasio da

Amerika ne osporava bogaćenje niti postizanje uspeha, ali da je građanstvo „s pravom uznemireno kad se šefovi nagrađuju za neuspeh”. A „pogotovu kad se premiraju iz džepova poreskih obveznika”.

Kad direktori sebe basnoslovno nagrađuju usred ekonomske krize, to nije samo loš ukus, to je i loša strategija, ocenio je Obama. I upozorio: „Kao predsednik, ja to neću tolerisati”.